Šta je patriotizam

Од деведестих година, распадом СФРЈ и ратовима на овим просторима, па до данашњих дана често су се у јавности водиле расправе шта је то патриотизам. Чини се да је то и најкоришћенија реч у нашем политичком и друштвеном животу. Неретко, они који другачије мисле и доживљавају љубав према домовини добијали су епитет издајника од стране десничарских организација, а појединцима је патриотизам наметан и насилним путем. Своје виђење патриотизма и родољубља дао је некадашњи професор и директор чачанске Гимназије Урош Кубуровић у Светсосавској беседи 1919. године. Беседу преносимоу целини.

Светосавска беседа Уроша Кубуровића објављена у Извештају о раду Гимназије у Чачку за школску 1918/ 1919. год.

О РОДОЉУБЉУ

Поштована Господо и Госпође,

После дугог трогодишњег робовања, после мучног и тешког искушења кроз које је прошла наша отаџбина, ево нас опет да у пуној слободи прославимо успомену на нашег просветитеља Св. Саву, – ево нас где у исто време доживљујемо остварење наших српских тежњи, наших народних идеала, и то у оној опсежности, у оној величини у којој их ни најсмелији српски родољуб никад до сад замишљао није.

Али ред је, пре свега, да се данас, на овај светли празник, сетимо оних неумрлих великана наших, оних славом – увенчаних јунака, на чијим су костима постављени темељи данашње велике Србије, – да их се велим сетимо и да им са дна душе узвикнемо: Слава им! (слушаоци: слава им).

            Господо,

Данас кад ступамо у државну заједницу са нашом браћом по крви и језику, Хрватима и Словенцима, наша нова отаџбина утростручена и по становништву и по територији, биће прва држава на балканском полуострву, а величином и угледом својим бациће далеко у засенак негдашње царство Душаново. У оваквим приликама срца наша испуњена су радошћу, а осећаји нашег српског поноса пробудиће у нама нове симпатије, нову још силнију љубав према нашој заједничкој отаџбини, а речи; отаџбина, патриотизам, које су већ постале крилате речи, лебдеће одсад непрестано на уснама свих добрих Срба, Хрвата и Словенаца. Стога ја мислим да ће ми најбоља тема бити за данашњи говор, ако вас мало позабавим о томе: па, шта је то патриотизам. На овакву тему навела ме је и та околност што се код нас много ствари оцењују по првом утиску, по спољашности, и што се патриотизму даје по кадшто нетачан и неодређен смисао, те је потребно да га мало јасније одредимо.

Патриотизам није у суштини ништа друго, него самоодрицање, самопожртвовање за општу ствар. Ово пожртвовање најбоље се огледа у савесном вршењу своје дужности и својих обавеза. Па и у обичном животу, ми волимо само онога, за кога смо готови поднети какве жртве. Још нешто. Право родољубље не тражи реклама, ни великих звона, и по томе га је најлакше познати.

            Према томе, ми дајемо најбољег доказа о свом патриотизму када, пре свега, поштујемо заkоне своје земље и савесно вршимо све своје обавезе према друштву и према држави, када чувамо наше лепе српске обичаје и традиције и потпомажемо просветне и друге културне установе; и најзад кад нам је мило и драго све што се српско зове. Што ја стављам поштовање закона у први ред, то је с тога што безакоње води у анархију, а анархија упропашћује и земљу и народ. Један велики француски мислилац, говорећи о народном менталитету, изражава се о поштовању закона овако: „Кад би, вели, какав зао дух хтео да упропасти један народ за неколико дана, требало би само да га одврати од поштовања закона и у земљи би наступила већа несрећа него кад би је каква страна сила прегазила.“

Ето, Господо, у том смислу, у смислу поштовања закона и савесног вршења своје дужности треба да васпитавамо и нашу омладину. Морално васпитање, дакле, мора да иде упоредо са интелектуалним. Тада ћемо тек имати јемства да ће наша отаџбина, после ових бурних времена и страшних потреса, доћи једном до лепших дана и срећније будућности за све и свакога.

Али наше школе, овакве какве су данас, нису у стању да у овом погледу одговоре свима нашим очекивањима. Оне развијају, у првом реду, умне способности ученика, а на моралну страну васпитања, школа има слабог утицаја. То је, изгледа, остављено породици, друштву, околини. Уосталом и понеки психолози тврде да између науке и морала нема никакве узрочне везе, зато није редак случај да се и код највећих интелигенција наилази почешће на веома низак морал, о чему нам историја даје пуно примера.[*]

Као што видите, школске сведоџбе, ма како да су одличне, саме по себи не казују много, кад је реч о моралном васпитању једног младића. А да је морално васпитање за сваки народ први услов његовог напредовања, о томе ваљда не може бити сумње. Јер, кад у једном друштву неморални елементи отму и сувише маха, зло је, сумње нема, велико; – али је зло далеко веће ако су ти елементи школовани људи, пошто је школованим људима отворен јачи утицај на сва питања која се тичу напретка и будућности једне земље.

Ето зашто ја толико полажем на морално васпитање наше школске омладине, ето зашто ја налазим да је, у питањима ове врсте, велики грех остати равнодушан. Стога кад год видимо каквог младића или девојчицу да се колебају између порока и врлине, не треба да кажемо: не тиче ме се, нити ми је род ни помози Бог. На против, пошто је то српско дете, оно нам је и род и помози Бог. Постарајмо се да га својим саветима и опоменама сачувамо да не склизне с пута врлине, и, ако у томе успемо, учинили смо већ једно патриотско дело.

            Господо,

Сваки човек у свом раду и животу има извесне циљеве да постигне, извесне дужности да испуни. Ми, професори, немамо већих циљева, ни већих жеља него да доживимо и видимо да су нам ђаци на прави пут изведени, да нам је рад, по наш народ, био од користи. И, као што једна нежна мати, кад јој син или кћи на добар глас изађе, не може кадшто да се уздржи а да гласно не узвикне: па, то је моје дете, то сам ја подигла и васпитала, исто тако и ми, професори у сличној прилици волимо да кажемо: па то је био мој ђак, тај је код мене учио, – желели бисмо, некако, да она општа похвала, која пада на нашег ђака, мало и нас додирне.

            Господо,

Данас у позорје новог доба, новог живота, наше школе добиће јачег полета и већег значаја него што су га икада пре имале. Србија је својом физичком снагом задивила свет, јер је војска одлично положила своје испите. Сад треба и ми својом просвећеношћу и својом културом да покажемо том свету да смо заиста заслужни оне високе пажње и оних симпатија које нам Европа данас указује; треба у исто време да покажемо нашој браћи Хрватима и Словенцима да им чинимо част кад ступамо са њима у државну заједницу. Тиме ћемо дати најбољег доказа о свом родољубљу и најлепше се одужити сенима оних који положише своје животе за славу и величину наше отаџбине.