Vek od rođenja princa ivanjičke kulture

Милутин Кривокућа, познатији као Мићо Ширет, свакако је најзначајнији културни посленик у моравичком крају, у његовој целокупној историји. Рођен је у Ивањици, у трговачкој породици, 6. априла 1925. године (отац Божидар, мајка Љубица дев. Милутиновић). Основну школу завршио је у Ивањици (1936), а Учитељску у Ужицу (1946).

Као учитељ радио је само годину и по – у Рашчићима (14. јануар – 15. децембар 1947) и Глеђици (15. децембар 1947 – 1. септембар 1948). Био је први учитељ тек отворене школе у Рашчићима. Потом је прешао у новоотворени ивањички Дом ученика у привреди (1949–1961), где је био први управитељ и дугогодишњи васпитач.

Још од младих дана био је веома ангажован у културном аматеризму, као глумац и писац сценарија, али и као пропагатор културе и организатор културних дешавања међу домцима и младим суграђанима. Био је голман у Фудбалском клубу „Јавор“, касније председник клуба и дугогодишњи омиљени секретар.

По оснивању ивањичког Културног центра прелази у ову установу (1961)  и бива његов први директор. Ту остаје све до пензије (1982). У Културном центру до пуног изражаја долазе његова љубав за културна дешавања и несвакидашње организационе способности.

Био је један од оснивача и покретача неколико културних манифестација којима се Ивањица поноси: Нушићијаде (1968), Прве југословенске ликовне колоније младих (1968), великог сабора Звуци Голије, Јавора и Мучња, затим Школског карневала. Предводио је и селектирао ивањичку екипу на Турнирима духовитости.

Зачетник је графичке индустрије у Ивањици (основао је службу из које је настао „Графичар“). Посебно значајно и хумано било је приказивање филмова разних жанрова, које је организовао у сеоским домовима културе. Познат је и као комичар – о његовој улози Рисима Палибрка (за коју је сам писао текстове) на бројним градским забавама и данас се прича међу старијим Ивањичанима.

Ових дана навршава се пуних 100 година од рођења Милутина Кривокуће

У Ивањицу је довео многе значајне ликовне и друге уметнике, филмске и позоришне ствараоце, универзитетске професоре и својом гостољубивошћу направио од њих доживотне пријатеље варошице на Моравици. Био је изузетно креативан аутор различитих паноа и плаката.

За све те активности заслужио је бројне друштвене и стручне награде и признања, међу којима се посебно истиче Орден заслуга за народ са сребрном звездом (1980).

Мићо је био породичан човек – са супругом Лепосавом добио је кћерку Љубицу (1952) и сина Божидара (1954).

Преминуо је 26. априла 1994. године у Ивањици, где је и сахрањен на варошком гробљу.

Светислав Љ. Марковић

_______________________________________________________