Briga o starima I deo

Koliko su nam vidljivi stariji sugrađani? Njihovi životi, potrebe i želje. Starost je danas teška neizvesnost, daleko od one idealističke vizije srećne i bezbrižne starosti na izmaku radnog veka kada treba živeti dostojanstveno i ubirati plodove dotadašnjeg životnog rada. Podaci o starima u Srbiji su poražavajući, kao i prizori koje svakodnevno viđamo – siromašni, potcenjeni, društveno nevidljivi, često maltretirani, bolesni.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je jedna od zemalja sa prosečno najstarijim stanovništvom u svetu.

Koliko često razmišljamo o starenju? Čega se bojimo, a čemu radujemo u vezi sa starošću? Kako da obezbedimo najbolju negu najstarijim članovima naše porodice? Kako funkcionišu Domovi za stara lica?

Sve su to pitanja za čijim odgovorima smo tragali u razgovoru sa Sanelom Božović, diplomiranom socijalnom radnicom, iz čačanskog Centra za socijalni rad i Natalijom Rakićević, vlasnicom jednog od dva Doma za starija lica na teritoriji Čačka.

Razgovor smo počeli pitanjem – Da li je  starost bolest ili je to ulazak u zlatno životno doba?

– Ja smatram da svako životno doba nosi neke svoje prednosti i mane, tako da mislim da starost može biti vrlo lep period života, kada su ljudi možda u nekom izazovnom periodu što se tiče zdravstvenog stanja, ali opet s druge strane imaju manje obaveza, manje nekih životnih pritisaka s kojima se suočavaju mlađi ljudi. Tako da mislim da ako su adekvatno zbrinuti i ako imaju podršku okoline, sistema, da mogu da provedu taj period života na najbolji mogući način – kaže Natalija Rakićević.

– Ne mislim ni da je starost uvod u zlatno doba, nije ni bolest. Ako se, kako je i rekla Natalija, iskoriste svi lični kapaciteti i resursi okruženja, može da bude lep deo života – kaže Sanela Božović.

Ako je tako, onda se samo po sebi nameće pitanje kako se mi brinemo o tom lepom delu života naših najstarijih sugrađana? Da li sa dovoljno pažnje ili ne i zašto ne? I kao grad, i kao Moravički upravni okrug, i kao država Srbija.

– Mislim da izostaje podrška ovoj posebno osetljivoj grupi naše populacije i od strane lokalne zajednice, od strane sugrađana koji nisu baš tolerantni na stariji deo naše populacije i od strane sistema, da li je to sistem iz kojeg  ja dolazim ili zdravstveni sistem sa kojim usko sarađujemo, tako da nisu baš podržani od strane institucija na pravi način. Moglo bi to da bude mnogo adekvatnije njihovim potrebama – smatra Sanela.

Kakva bi ta podrška mogla biti, evo recimo, kakvu podršku bi lokalna zajednica mogla da pruži jednom Domu za stara lica.

– Evo konkretno u našem primeru, mislim da je jedan od osnovnih problema sa kojima se susreću stare osobe finansijski aspekt. Smatram da bi mogli da im pomognemo u okviru subvencionisanja smeštaja u privatne domove, kao što je ranije započeta priča koja je trajala par godina, ali usred COVID-a i raznih drugih okolnosti taj subvencionisani smeštaj je prekinut. Mislim da bi u mnogome pomogli starim osobama kada bi im finansijski pomogli da se smeste u neku ustanovu, da imaju adekvatan smeštaj i medicinsku brigu. Mislim da je i socijalizacija vrlo važan aspekt. Stare osobe koje imaju adekvatno društvo i finansijsku pomoć, zaista drugačije doživljavaju taj period života i mnogo lakše prolaze kroz sve izazove koje im slede – kaže Natalija.

Pa je li to moguće? Da li Srbija ima zakonska rešenja koja su potrebna za ovakvu brigu o starima.

Sanela Božović

– U praksi, kao što je Natalija rekla, u jednom periodu postojao je zaključen okvirni sporazum između našeg ministarstva, Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja i određenih privatnih domova za stare na teritoriji cele naše republike. Tačnije, 40 domova je zaključilo taj okvirni sporazum u okviru kog su mogli da budu smešteni stariji građani. Postojala je određena predprocedura da bi lice moglo da bude kandidat za ovaj vid podrške u smislu da je bilo neophodno da bude podnet zahtev u okviru Centra za socijalni rad, nakon čega se sprovodi stručna procedura u okviru koje se utvrđuje i da li je to lice na listi čekanja za smeštaj u nekom državnom domu. Onda se ulazi u aplikaciju za smeštaj u privatni dom po izboru lica koja aplicira. I u praksi je to funkcionisalo, imali smo nekoliko lica koja su koristila usluge Doma „Vinium“ i još nekih na teritoriji Republike Srbije od ovih 40 koji su imali potpisan Sporazum sa ministarstvom. Ono što bih ja napomenula kao jako važno je da na teritoriji grada Čačka, odnosno celog Moravičkog okruga, ne postoji državni dom za smeštaj odraslih i starijih lica, što je u već startu diskriminacija za naše sugrađane sa cele ove teritorije, jer oni ako žele da apliciraju za domsko zbrinjavanje, a nemaju dovoljno sredstava da ostanu na teritoriji grada Čačka realizacijom svog smeštaja u jednom od ova dva privatna doma koja postoje, moraju da se izmeste iz Čačka. U tom slučaju najbliži i najpopularniji kod građana Čačka jeste Gerontološki centar u Mataruškoj banji – kaže Sanela Božović.

U okruženju Čačka, od bližih domova za stara lica postoji u Kragujevcu gerontološki centar, postoji u Jagodini, Požegi  u Zabučju (selo pored Užica).

– To su domovi u nekom najbližem okruženju Čačka, ali je zaista za naše građane vrlo žalosno, moram tako kažem, i tužno, što ne mogu da ostanu u tom svom trećem dobu, u sredini gde su rođeni, odrasli, radili, izgradili porodicu, živeli najveći deo svog života. Verujem da određena lica i iz tog razloga odbijaju da podnesu zahtev i da se faktički udalje od svog okruženja – navodi Sanela.

Da li možemo da razjasnimo i taj strah od odlaska u dom za stara lica, jer često čujemo od starijih da kažu, prete mi da će me smestiti u dom. Kada ukućeni otvore tu temu  onda stari ljudi to doživljavaju kao pretnju. Zašto? Šta je razlog tog straha?

– Mislim da nema samo jedan razlog za to, da postoji sigurno više razloga. Jedan od njih može da bude udaljavanje od mesta u kojem su proveli najveći deo svog života. Uzrok za strah može da bude takođe odlazak u nepoznato, u nešto novo. Ono što bi bilo korisno da se prevaziđe taj strah, da se recimo licu koje želi da se smesti u dom, najpre poseti ustanovu, da se pre posete eventualno pogleda prezentacija u foto i video formi. Svaki državni i privatni dom imaju sada u elektronskom dobu i svoje sajtove i prezentacije sa fotografijama, tako da i to treba koristiti ako ne može iz nekog razloga, recimo zbog zdravstvenih trazloga da se ode fizički u posetu dom, može na taj način da se prevaziđe strah, da se upozna, da se popularizuje stanje u domovima, da se prezentuje uopšte više u javnosti. Uvek imamo neku ružnu sliku o domovima za stare i uglavnom su tema kada se nešto tragično desi. Do tada se mnogo manje priča, mnogo manje se ljudi obaveštavaju o načinima smeštaja, o nekim pozitivnim iskustvima, jer nije boravak u domu samo čekaonica za smrt ili poslednja stanica, kako to neki ljudi razmišljaju – kaže Sanela Božović.

To bi značilo da jasno treba povući granicu između smeštaja u domove za stara lica i smeštaja u palijativne jedinice.

– Upravo to, u domovima nije palijativno zbrinjavanje. U okviru i državnih i privatnih domova postoje kulturni sadržaji. O tome Natalija sigurno može bolje da kaže, postoje radionice, postoje okupacione terapije, tako da nije to samo, puno aspekata života može da se lepo iskoristi realizacijom smeštaja u dom, uz podršku naravno koju daje porodica, ne plašenjem, nego objašnjavanjem, pojašnjavanjem, upoznavanjem, informisanjem, sve su to neki mehanizmi i načini da se taj strah prevaziđe. U našoj sredini smeštaj u dom za stare još uvek jeste tabu tema – tvrdi Sanela.

Ako to sve tako izgleda u teoriji, pitali smo vlasnicu Doma za stara lica „Vinium“, kako cela priča izgleda u praksi.

Natalija Rakićević

– Mi smo pre 15 godina otvorili dom. Iako smo bili prvi privatni dom za smeštaj starih lica u ovom delu Srbije, a potrebe su zaista velike za ovakve objekte u Srbiji, imali smo vrlo malo korisnika, njih 10-15 prve godine. Stvarno je odziv bio jako mali. I mislim da se za ovih 15 godina stanje drastično promenilo. Mi svakodnevno imamo pozive od strane penzionera, starih lica, lica koje žele da dođu u dom. Oni se sami raspituju za smeštaj, pozivaju, prate, dosta njih koristi internet trenutno, prate naše sadržaje. Mi im omogućavamo probu, znači oni mogu da dođu kod nas u objekat da probaju, mesec dana, 15 dana, 10 dana, 7, koliko im odgovara. I ja im uvek savetujem, nemojte da vam ovo bude kao poslednja stanica, neka vam ovo bude tipa dođite na 3-4 meseca, probajte, vidite, da li vam se sviđa, koristite naše sadržaje, jer stvarno mislim da starim osobama ta socijalizacija mnogo znači, da oni bukvalno dožive neku novu mladost, i to sam baš primetila kod nas, da oni krenu da se druže, da učestvuju u aktivnostima. Znači, prosto mislim da se osećaju korisno, mi ih uposlimo, damo im neke određene zadatke koje treba da ispune i stvarno mislim da se totalno menja njihova svest. Danas, na primer, svedoci smo da je vreme takvo da se ritam života jako ubrzao, Ranije smo u domaćinstvima imali po 15 članova, više generacija, sada su ljudi koji su stari u većini sami i oni bukvalno možda dva puta u toku dana imaju kontakt s drugim osobama i mislim da je to veliki problem, pored zdravstvenog sistema, pored mnogih drugih finansijskih aspekata, mislim da je ta socijalizacija veliki problem za njih i da baš ustanove socijalne zaštite njima omogućavaju prosto da nekako žive neki normalan život koji su živeli možda ranije dok su bili zaposleni, dok su imali puno obaveza, prosto se osećaju korisno – objašnjava Natalija.

I šta je bolje za taj početak boravka u Domu za stara lica, kada u njega dođu osobe sa predrasudama i negativnim stavom ili ljudi protiv čije volje ih rodbina smešta u dom. Da li je bolje da im rodbina i bližnji dolaze češće u posetu prvih mesec-dva dana ili je bolje da ih puste da se sami prilagode?

– Stručnjaci su nas savetovali da je bolje da ih puste, da se oni sami adaptiraju, da prosto upoznaju objekat i ljude koji tu rade, ali ja uvek savetujem da sami procene. Svaka osoba je individua za sebe i familija ili prijatelji treba da znaju kakva je ta osoba i kako mogu da joj pomognu da prihvati novu situaciju. Mi volimo da familija što češće dolazi da bi imala direktan kontakt sa nama, da bi znala pravo stanje jer najbolje je kada sarađujemo i kad radimo to zajedno i prosto radimo na tome da se osoba koja se smešta u dom što bolje adaptira u kolektivu – kaže Natalija.

U domove dolaze ne samo ovi koji su pokretni, vispreni, očuvane umne i ostalih sposobnosti, nego dolaze i oni koji imaju određene zdravstvene probleme. Da li je to neki problem za osoblje Doma za stara lica.

– Ne, nije. Mi se bavimo zbrinjavanjem svih kategorija korisnika. Takođe primamo ljude kojima pružamo i medicinsku negu pre svega, tako da to nije nikakav problem što se tiče naše ustanove. a verujem i svih drugih domova, da reagujemo u skladu sa potrebama korisnika – navodi Natalija.

Kada je zdravstvena briga u pitanju, ona je možda i bolje nego što bi to stariji imali kod kuće, jer kod kuće bi neko morao da ih vodi kod lekara jednog, drugog, trećeg. do laboratorija… a u Domu to sve imaju na jednom mestu.

– Da, sigurno. Ali mi bi voleli i kroz udruženje privatnih domova radimo na tome da naši korisnici imaju ista prava kao i korisnici državnih ustanova. Mi imamo iste obaveze kao državne ustanove i prolazimo kroz licenciranje pa bi bilo logično i da su korisnici usluga privatnih i državnih domova za stara lica izjednačeni po svojim pravima – smatra Natalija.

To bi značilo da lekar koji pregleda stara lica u privatnom domu može da im piše recepte, da im vodi zdravstvene kartone, da im piše upute za specijaliste … Stariji ljudi ipak, ne treba da brinu kakva će ta medicinska briga u njima biti u domovima za stare. Domovi imaju angažovane fizioterapeute, lekare, medicinske sestre … Takođe imaju i ugovor sa gradskom bolnicom ako je potreban smeštaj za korisnike na bolničko lečenje.

– Imamo odličnu saradnju sa  Službom hitne pomoći koja reaguje na svaki naš poziv, a mi u domu se trudimo da sve odradimo što je do nas i pružimo maksimalnu medicinsku podršku korisniku – ističe Natalija Rakićević, vlasnica Doma za stara lica „Vinijum“.

Osim ovoga smeštaja u domovima za stare, postoje i organizovane usluge gerontodomaćica i usluge negovateljica.

– Postoji služba pomoći u kući, to je u usluga koja se finansira budžetski iz nadležnosti lokalne samouprave. Ona funkcioniše godinama unazad na teritoriji grada Čačka, ali i ovde imamo u praksi jednu diskriminaciju. Recimo, gradsko područje je pokriveno ovom uslugom, dok seosko nije. I već ako živite u nekom ruralnijem delu čačanske opštine ne možete dobiti tu uslugu. Nisam to proverila u pripremi za ovaj razgovor, možda su trenutno Mrčajevci  i Gornja Trepča ili Donja Trepča područja pokrivena ovom uslugom. a ostala čačanska sela ne – kaže Sanela.

Gradsko područje je dakle pokriveno, a seosko ne, ovom uslugom, što je negde nepravedno prema svim našim sugrađanima. Usluga se pruža svaki dan u trajanju od dva sata, od ponedeljka do petka. Uslugu pruža Centar za pružanje usluga Zračak. Oni imaju edukovane gerontodomaćice. Zahteva za korišćenje usluga gerontodomaćica podnosi se u okviru Centra za socijalni rad, a samu uslugu pomoći u kući, sprovodi ustanova Zračak.

Problem je samo što je broj podnetih zahteva znatno veći od kapaciteta sa kojima raspolaže Ustanova Zračak za ovu uslugu. Veliki je broj zahteva za usluge gerontodomaćica i negovateljica pa se čeka određeni vremenski period, tako da nije baš sjajna situacija ni na tom polju.

Vidimo da je srpsko društvo puno raznih diskriminacija, pa tako je i kad su stariji ljudi u pitanju. Tu nalazimo još jednu prednost domova za stara lica, koji imaju celodnevne  usluge negovateljica za one slabopokretne i nepokretne korisnike.

– Da, mi za kategoriju poluzavisnih i potpuno zavisnih korisnika pružamo i taj medicinski deo usluge, gde omogućavamo brigu 24 sata, pomoć pri svim dnevnim aktivnostima, doktorka im je na raspolaganju 24 sata za praćenje zdravstvenog stanja, medicinsko osoblje u smislu medicinskih sestara i tehničara su tu da prate vitalne funkcije, naravno nega se podrazumeva, davanje propisane terapije, možemo odraditi bilo koju vrstu specijalističkog pregleda, laboratorijske analize, usluge fizioterapeuta, znači omogućavamo kompletnu medicinsku brigu – navodi Natalija.

A kakav je onaj, da kažemo, kulturno-zabavni život korisnika domova za stara lica.

– Mi se trudimo da držimo korak sa državnim domovima i na tom planu. Kad smo  tek osnovali ustanovu išli smo na obuku u pomenuti državni dom u Mataruškoj banji pa smo gledali kako to izgleda u praksi i pokušali to kod nas da prenesemo. Pravimo razne radionice, imamo naš hor, organizujemo izlete, znači druženje, zabave, dovodimo i muziku, trudimo se da ispoštujemo svaki verski praznik, slavu, rođendan, sve znači obeležavamo. Naravno, postoje različita interesovanja korisnika, pa gledamo i to da ispratimo, fizička aktivnost, vežbe sa fizioterapeutom, znači prosto, a oni pored svega toga, imamo našu biblioteku, filmsko veče, tako razne neke aktivnosti, ali pored svega toga oni se i samostalno druže i onako vole da igraju razne društvene igre, šah, domine, to je uvek aktuelno, i mi imamo velike staze za šetnju, veliko dvorište, tako da… ima i ta fizička aktivnost, se podrazumeva svakodnevno, tako da, rade su u samom kraju – kaže Natalija.

Reklo bi se da korisnici domova imaju više zabavnih sadržaja nego da žive u svom stanu, negde zatvoreni na petom-šestom spratu.

– Ja se često šalim da oni žive bolje od nas, mi samo radimo i puni smo obaveza, oni uživaju – šali se Natalija.

Sanela Božović

– Samo da se nadovežem na ovo, negde u nekom neposrednom iskustvu sa korisnicima, pošto ja dolazim iz Centra za socijalni rad gde radim u okviru Službe za odrasle i stare, i sprovodim domski smeštaj određenih korisnika i samo da kažem kao digresiju na ovo što je Natalija govorila, negde je ljudima primamljivije da odu u državni dom i oni koji mogu da plate privatni zbog tih aktivnosti koje dom pruža. Recimo, konkretno Matarušku banju određeni ljudi biraju zbog tih izleta, zbog druženja, zbog kontakta sa drugim licima sličnim njima. Znači, Mataruška banja je veliki dom, to je preko 250 korisnika, tako da… To ih negde opredeli možda, ne sve, kažem neke korisnike opredeli taj društveni život u kolektivu za državni dom, na primer, imala sam takvo iskustvo u praksi, ne kažem da je to pravilo, ali može da bude – navodi Sanela.

Nedavno je u jednoj čačanskoj gradskoj mesnoj zajednici održan skup ljudi koji su samci, koji žive sami. I većina su to ljudi koji su već srednje dobi, već ulaze u starosnu kategoriju  starijih ljudi. Stariji, 65 plus. Prisustvovanje takvom skupu je prilika da shvatite koliko su ti ljudi željni bilo kakve pažnje, bilo kakvog druženje, bilo čega, jer se njima ništa ne dešava u životu.

Žive u neka četiri zida zatvoreni u svom stanu, deca su negde daleko ili su u Čačku, ali se prosto ne javljaju, stalno su u nekoj gužvi, u nekom poslu, nemaju vremena za roditelje. I onda shvatite ovo što je Natalija pričala – šta se nudi u domu, a šta oni imaju ponudu kod kuće. To je daleko kvalitetniji život u tom smislu ispunjenja nekim sadržajima. Ranije su bile priče da vlasnici vojnih stanova često iznajmljuju svoje stanove, a žive u hotelskim smeštajima vojnog tipa. Dakle, leti idu na planine gde nije tolika gužva, a zimi idu u objekte koji su na moru. A svoje stanove izdaju za lepe kirije i još im i ostane neka zarada. Tako da to možda nije loša ideja za neke penzionere, kod Natalije se smestite, a stan date u najam.

Natalija Rakićević

– Pa dobro, to je realna situacija, tako se i sada dešava. Mi imamo vitalne ljude, na primer, koji su kod nas, a tu su na parkingu njihovi automobili, odlaze ujutru, vraćaju se predveče. Imaju svoje kuće, stanove, a opet smešteni su kod nas. Možda ta situacija da imamo manje korisnika nego neki državni dom nam omogućava da se svakim korisnikom direktno, da kažem, upoznamo sa celokupnom njegovom pričom životnom, njegovim potrebama, baš o svakom korisniku diskutujemo i baš se trudimo da mu pružimo ono što njemu konkretno treba – kaže Natalija Rakićević.

A zašto je taj broj korisnika limitiran kad su privatni domovi u pitanju?

– Ne znam, to je prosto po našoj licenci, da mi privatni domovi u jednom objektu možemo maksimalno da imamo 100 korisnika. Naš objekat je baš velik, ima preko 2.000 kvadrata, ali samo iz tog razloga što je prosto limitiran broj korisnika po objektu, mi ih imamo 100.

To znači da nema veze kolika je kvadratura objekta i da li imate smeštajne kapacitete pod jednim krovom i za 150 korisnika, po zakonu tj. licenci, maksimalno ih može biti 100.

– Sad imamo u planu otvaranje još jednog objekta, imamo još jedan gotov objekat u okviru našeg kompleksa, ali otvaramo taj novi objekat bukvalno kao novi dom. Mi nemamo pravo čak ni da nam to bude u okviru naše licence. Znači mi za novi objekat potpuno iz početka radimo licenciranje kao da nemamo drugi dom koji je aktivan – kaže Natalija.

Sanela Božović kaže da je zatečena ovim što je sada čula od Natalije i da joj ta vrsta propisa i limitiranja broja korisnika u privatnim domovima nije poznata.

– U javnosti preovlađuju negativnie informacije i o privatnim domovima za stara lica obično se u medijima piše i govori kada se dogodi neka nesreća. A privatni domovi zaista imaju vrlo rigorozne mere koje moraju da ispunjavaju da bi radili. Znači, naše licenciranje je jako ozbiljno. Vrlo obimno. Niz inspekcija prolazi kroz objekat, kroz dom, kroz strukturu doma, kroz bukvalno svaku prostoriju u domu, tako da je to zaista rigorozno i smatram da svaki dom koji je licenciran na pravi, adekvatan način, a ja stvarno ne znam domove koji nisu, moraju da pružaju određeni minimum tih usluga korisnicima – kaže Natalija Rakićević.

Nastaviće se …

______________________________________________________________________