PIŠE: LJUBODRAG STOJADINOVIĆZajedno smo radili u satiričnom časopisu Bre, pevali songove u emsiji Bre 202. Putovali po Srbiji na koncertima sastava The Brend. Za one koji ne znaju ili su brzo zaboravili, Petar Lazić je bio i još jeste jedan od najznačajnijih svetskih satiričara. Tvorac Indeksovog radio pozorišta. Filozof i znameniti pisac. Nije lako biti veliki u Kosjeriću. Pera je bio veliki mnogo dalje od Srbije. Nepomirljivi borac protiv gluposti i važnih budala.
Kosjerić: Stvarnost koja se sanja
Objavljeno 11/06/2025
PIŠE: LJUBODRAG STOJADINOVIĆ
U Kosjeriću sam bio dva puta: prvi put sa Petrom Lazićem. Drugi put zbog Petra Lazića.
Pisao sam uvodnike za neke njegove knjige, govorio na promociji romana Savršena samoubistva. Imao sam tu privilegiju. Pera je autor svoje biografije koju je namenio svima: Kratka istorija duše.
Na jednom zidu kosjerićkog doma kulture stajao je mural sa njegovim likom. Ne znam da li posle neljudske najezde na Kosjerić još stoji.
Pera je umro 2017. u svojoj 58. godini. U avgustu 2018. održani su prvi Dani Petra Lazića u Kosjeriću. Tada sam u njegovom rodnom gradu bio poslednji put. Kasnije su skakavci pojeli taj dan koji nisu mogli da izbrišu.
Nisam mogao da nađem uvod za ovaj tekst bez Petra Lazića. Kosjerić je teško zamisliti bez njega. Ma koliko je neizbežno da gnev i bes oteraju praznoglavu mahnitu gomilu i rasture njene temelje, njihove donove će ubijati i podsmeh. Niko ih nije tako brutalno ismevao kao Lazić. Borba za slobodu Kosjerića nezamisliva je bez njega.
Za ovaj ogled sa istorijom duše Petra Lazića koji se rugao samo onima koji imaju moć, zajebavao ih sa mnogo stila i duha a sa malo obzira, neizbežna je anatomija huljine izjave o načinu nasilne pobede nad Kosjerićem. To ste, sasvim izvesno, videli ili čuli, ali postoje brojne nijanse slaboumnosti koje ostaju nezapažene u čuđenju tokom čitanja i kasnije, kad nas obuzme besmisao iz te izlučevine.
Potpuno odsustvo smisla za humor u nitkova, posebno je nesrećan sticaj, makar za ovlašno sagledavanje teške umobolne pretencioznosti. Antologijski misaoni sekret, da ponovimo i ovde, glasi: Sve što živi u Kosjeriću je izašlo na izbore da glasa protiv nas – i opet je bilo više onih koji su glasali za nas.
Ljudi su se odmah javljali sa laganim otkrićem da je udav priznao krađu. Jeste, naravno. On to više i ne krije, ali je konstrukcija te rečenice esencijalna glupost iznuđena iz suštine osakaćenog uma. To je važnije od priznanja razbojničkih delatnosti na izborima. S jedne strane građani Kosjerića odlučni da ponovo osvoje svoju slobodu na izborima. To sprečavaju neljudske trupe, dovedeni glasači, lažni spiskovi, bugarski vozovi.
Poklonjeni traktori, televizori, zaposlenja, 500 evra po glasu. Kupovina nekadašnjih kandidata za ljude. U gradu ambijent kafkijanski, rableovski. Ili gogoljevski i nušićevski. Festival okupacijske strave.
Raša Nedeljkov negde broji tačno 51 glas više za SNS i preporučuje sebe za novog Marka Blagojevića. To je i rezultat koji nitkov saopštava kao konačan. Pobeda, ništa manje nije ni očekivao, a bojao se katastrofe koju je možda preživeo. I sada je posmrtno na prestolu.
Ali, izjava o živima koji su glasali protiv njega i mrtvima koji ga opsesivno vole – nije okončana u prevari, nego je beskonačna u distopijskoj logici. Usred sablasti, mrtvih duša, među kojima je dobra duša Perina bila iznad strave, hulja priznaje da su svi živi u Kosjeriću protiv njega. To bi, uz iznuđenu istinu, moralo da znači i otkrivanje tajne nepoznatih prostora i nasilnog opštenja sa prirodom i slobodnim ljudima.
Sablasti i utvare su postali deo materijalnog polusveta, a njima su pridruženi oni koji nisu iz Kosjerića nego dovedeni negde iz zverojebine da glasaju protiv svih živih.
Neprikladno je onda hvaliti navodnu huljinu političku inteligenciju. Čovek je tup kao panj! Njegova izjava iznova otkriva da nad ovim zlosrećnim društvom taj ne vlada viškom uma, nego nasilnim izazivanjem melanholije i stvaranjem opsene o nepobedivosti.
Nije on nepobediv, nego smo mi uplašeni od mogućeg uspeha. Šta da radimo sa tim? Ni on ne zna da radi bilo šta, nikada nije ni znao. Ali ne prestaje da čini to što ne zna, a mi uporno precenjujemo njegovu čudovišnost i bojimo se slobode.
Vidim na protestu profesora, takođe pod šatorima, svira se i sluša džez. Neki simulakrum normalnosti u žicama.
Život ne postoji, kaže Pera Lazić. Stvarnost je samo ono što se sanja.
Prethodni članak
Postade Kosjerić bogat sa toliko poklona