Sve je više samaca – i to ozbiljno menja svet

Kroz veći deo ljudske istorije spajanje parova nije bilo samo društvena norma, nego nužnost. Pre pojave pouzdane kontracepcije žene nisu imale kontrolu nad vlastitim telom, a većina ih je bila siromašna da bi same odgajale decu. Otuda i vekovna tradicija prema kojoj tragična drama ili saga završava smrću, a srećna brakom.

Upravo zato brzina kojom se napušta ideja braka, pa i veze bilo koje vrste, deluje zapanjujuće. U celom razvijenom svetu raste broj samaca. Među Amerikancima u dobi od 25 do 34 godine, udeo onih koji žive bez supružnika ili partnera u poslednjih 50 godina se udvostručio i sada iznosi 50 posto za muškarce i 41 posto za žene. Od 2010. godine udeo ljudi koji žive sami porastao je u 26 od 30 bogatih zemalja. Prema računici Ekonomista, danas u svetu ima najmanje 100 miliona samaca više nego što bi ih bilo da su stope sklapanja brakova ostale na nivou iz 2017. U toku je velika „recesija na tržištu veza“.

Za neke, ovo je dokaz društvenog i moralnog propadanja. Kako je The Economist pisao, mnogi iz „pronatalitentnog“ pokreta veruju da nesklonost mladih da se skrase i imaju decu znači kraj zapadne civilizacije. Za druge, to je dokaz hvale vredne samostalnosti. Modni časopis Vogue nedavno je napisao da je za „cool“, ambiciozne mlade žene imati dečka postalo ne samo nepotrebno, nego i „sramotno“.

Ali, realnost nije crno-bela. Za heteroseksualce (o kojima postoji najviše istraživanja), biti samac je nešto pozitivno; kako su prepreke ženama na tržištu rada pale, tako su rasle njihove opcije. Danas, ako to žele, žene mnogo lakše nego pre mogu da žive same. Što su finansijski samostalnije, to je manja verovatnoća da će trpeti njima neadekvatnog ili nasilnog partnera. Taj progres je spasao bezbroj žena od loših veza i prisilio mnoge muškarce da se prema partnerkama ponašaju bolje ako žele sa njima i da ostanu.

Međutim, taj napredak je doneo i niz neugodnih posledica. Biti sam može biti oslobađajuće, ali za neke to znači usamljenost. Mnogi samci tvrde da im takav život odgovara, naročito žene. Ali istraživanja u različitim zemljama pokazuju da bi između 60 i 73 posto njih ipak radije bilo u vezi. Jedno istraživanje u Americi iz 2019. otkrilo je da, iako 50 posto samaca aktivno ne traži partnera, samo ih je 27 posto reklo da je to zato što uživaju da budu sami. Mnogi su jednostavno odustali; bilo zato što su izgubili nadu da će pronaći odgovarajućeg partnera, bilo zato što ne cene one koji su im dostupni.

Ako mnogi žele da budu u vezi, a nisu, to znači da nešto ne valja na „tržištu veza“. U nekim azijskim zemljama, zbog društvene sklonosti ka muškoj deci, roditelji su se odlučivali na pobačaje kad bi saznali da nose devojčicu. To je stvorilo neravnotežu među polovima, što je dovelo do manjka potencijalnih partnerki. Ta praksa danas nestaje, ali stručnjaci upozoravaju na druge probleme širom sveta.

Neki smatraju da su društvene mreže i aplikacije za upoznavanje stvorile nerealna očekivanja (tuđe veze na Instagramu izgledaju savršeno) i preteranu izbirljivost (navodno većina žena na Bumbleu insistira na tome da muškarac mora biti visok barem 183 cm, čime automatski isključuju 85 posto mogućih partnera). Drugi problem je sve veći politički jaz između mladih muškaraca i žena. Muškarci sve više naginju desnici, a žene levici. Mnogi samci insistiraju na partneru koji će sa njima deliti iste političke stavove, što dodatno otežava situaciju.

Drugi stručnjaci ukazuju na pad društvenih veština, što je rezultat činjenice da ljudi sve više vremena provode zureći u ekrane. Amerikanci svih dobi danas se manje druže uživo nego pre dvadesetak godina, ali je ta razlika posebno uočljiva među mladima. Društvene mreže šire strahove da će žene, ako izađu u izlazak, biti napadnute, dok će muškarci, ako izlazak krene po zlu, biti javno osramoćeni na internetu.

Možda je ipak najvažniji činilac taj što su s lakšim životom ženski kriterijumi postali stroži. Za mnoge žene prosečan partner više nije bolja opcija od toga da ostane sama. Žene češće nego muškarci ističu da žele partnera koji je dobro obrazovan i finansijski stabilan. Sve više muškaraca ne uspeva da dosegne tu lestvicu jer obrazovno zaostaju za ženama, a oni manje skloni knjizi teže pronalaze posao. Muškarci bez fakultetske diplome i s niskim primanjima teško privlače partnerku, tim više ako ne učestvuju u kućnim poslovima ili ako, nakon brojnih odbijanja, počnu da gaje prezir prema ženama, što je česta pojava u doba mreža.

Neki od tih problema mogli bi sami da se reše. Muškarci bi trebali da odrastu, malo više da pomažu u kući, da se ponašaju odgovornije i tako postanu poželjniji. Kulturne norme mogu da uspore taj proces, ali mogućnost da izbegnu doživotnu usamljenost i celibat zasigurno će biti snažan podsticaj za promenu. Mnoge države već godinama idu u tom smeru: čišćenje, kuvanje i briga o deci sve se ravnomernije deli između muškaraca i žena.

Ipak, čak ni u zemljama koje se smatraju najnaprednijima, poput nordijskih, trend porasta broja samaca ne jenjava. U Finskoj i Švedskoj otprilike trećina odraslih osoba živi sama. Taj trend će se verovatno nastaviti i zbog pada globalne stope rađanja; samohrano roditeljstvo je teško, a društvena osuda takvog života i dalje je prisutna u mnogim delovima sveta. Budući da mladi muškarci samci češće počine nasilna kaznena dela, svet s manje parova mogao bi da postane i opasnije mesto.

Moguće je da i „recesija veza“ neće samo tek tako nestati. Čak sedam posto mladih samaca kaže da bi razmotrilo „robotsku romansu“ sa veštačkom inteligencijom, a takvi će „ljubavni roboti“ biti sve dostupniji. Veštačka inteligencija je strpljiva i ljubazna; ne prigovara, ne traži da se počisti kupatilo ili pronađe bolji posao. Mnogi strahuju kako će svet sa manje parova i dece biti usamljeniji i hladniji. Međutim, žaljenje ništa neće promeniti. Osim toga, nije na vladama da zadiru u lične izbore ljudi. Ali, ono što bi svakako trebalo pokušati rešiti jeste problem slabijeg obrazovanja kod dečaka.

Čeka nas budućnost u kojoj će biti znatno više samaca. I svi, od građevinskih firmi do poreskih službi, trebalo bi da se na to pripreme.

The Economist