Problemi motoričkih sposobnosti i fizičkog vaspitanja dece u Čačku

Zbog sve manjih motoričkih sposobnosti učenika i posledica koje je nedovoljna fizička aktivnost ostavila na njihovo zdravlje, profesori fizičkog i zdravstvenog vaspitanja čačanskih osnovnih i srednjih škola izričiti su u stavu da se stanje mora hitno promeniti.

Takav zaključak se nameće na osnovu analiza sprovedenih kod dece u vrtićima, njihovih fizičkih aktivnosti kao i motoričkih merenja primenom baterije testova na početku školske godine.

Sugestija profesora fizičkog je da se nađe model u nastavnom sadržaju kako bi se on savremenio, kao i o planu i programu, pa bi i rezultati svake nove generacije bili bolji, kaže između ostalog profesorka fizičkog vaspitanja Mica Savković, savetnica i spoljna saradnica Školske uprave Moravičkog upravnog okruga za oblast fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, sa kojom smo razgovarali na ovu važnu temu.

Da problema ima, saglasni su kako profesori fizičkog vaspitanja, tako i roditelji i svi koji rade sa decom. Sve je manja motorička sposobnost dece. Ona su sve manje spretna, mogu manje da urade danas nego što je to bilo u prethodnom periodu, kaže Mica Savković, profesorka fizičkog vaspitanja u čačanskoj osnovnoj školi „Vuk Karadžić“.

– Prosto smo pokušali da pravimo analize koliko je to rada sa decom u vrtićima, znači u predškolskom uzrastu, koliko se ta naša deca igraju i bave nekim fizičkim aktivnostima, kakva je njihova zastupljenost u osnovnim školama i srednjim, znači prosto da vidimo zašto nam je omladina sve manje zainteresovana za fizičke aktivnosti.

Profesorka Savković podseća na takozvane baterije testova koje su se radile, kakva su se merenja vršila, zatim prestanak merenja i njihovo ponovno vraćanje 2016. godine eksperimentalno, u što su bile uključene neke čačanske škole. Na žalost, kaže ona, ta nova baterija testova sada je prilagođena novom modernijem učeniku koji se manje kreće, manje igra, manje je u prirodi.

– I to je sad jedna nova baterija testova, naše kolege znaju, ona se primenjuje od 2016. godine i putem unosa podataka u softver šalje se ka Beogradu, na obradu podataka, odnosno može se dobiti odmah povratni list koji se daje roditeljima da bi se videlo šta može da se radi. Ono što sigurno možemo svi da vidimo, to je da naša deca sada mnogo sede, da naša deca sada koriste mobilne telefone i sva pomagala kad je u pitanju ta tehnička pomagala i to je doprinelo da pre svega imamo jedno dete koje je samo proizvod onoga svega što se dešava. To je dete koje ima manje želju da se igra, a više je usredsređeno na razgovor putem mobilnih telefona itd. I ta manja kretnja i to sve što se dešava sa njima, to je uslovilo i neke druge stvari koje mi primećujemo kada uradimo merenja i kada nam deca stanu na vagu.

Mi imamo sada mogućnost da pogledamo i te deformitete kičmenog stuba i svega toga što se desilo u narednom periodu. Naš zajednički posao je da nađemo neko zajedničko rešenje. Logično bi bilo da svaka generacija ima pomaka u merama na bolje, predpostavljamo, kao što svi uvek želimo da bude bolje, da su nam deca i brža i sposobnija i da mogu više da skoče. Međutim, mi imamo vrlo poražavajuće mere, naročito nekih mera, kao što su motoričke sposobnosti ramenog pojasa, gde mi imamo, recimo, izdržaj u zgibu da deca gotovo da ne mogu da se podignu na pritku, čak ni uz pomoć, a kamoli da nekoliko puta urade podizanja, nešto što bi bilo nalik na zgib. Znači, taj ramen i pojas gotovo da nam je minimalno opterećen, deca mnogo malo rade i nemamo, a neke su mere modifikovane, kao što je 4 puta 10 prenošenje sunđera, nemamo više 30 metara trčanje, isto je pokazalo mnogo manje mere nego što je ranije bilo. I sve te mere, i skoku dalje iz mesta i tako dalje, sve su one daleko niže i prosto naša je sugestija da tražimo model u nastavnom sadržaju kako, pogotovo te grupe mišića za koje znamo sada da su lošije, da kroz nastavni plan i program ih malo osavremenimo.

Deca su sve manje spremna, naglašava profesorka Savković i dodaje da već na prvom inicijalnom merenju, na početku godine, kada se deci izmere visina, težina i još neki parametri, već tada profesori, a i roditelji imaju mogućnost da pogledaju u kakvom motoričkom stanju.

– To su uglavnom deca koja su pre svega u lošem držanju. Ne moraju odmah da imaju neke deformitete, ali to je jako mlohavo i neaktivno stajanje. Znači oni su već kao da su nekoliko santimetara utonuli dok ih podignete na vagama i već tada možete da primetite držanje ramena i kičmenog stuba, znači oni se tada mere i možemo da vidimo otisak stopala, odakle nam odmah ide sugestija roditeljima za svod koji je u najvećem broju slučajeva, ti su podaci preko 80% učenika kojima je svod stopala pao i odatle u stvari kreće problem ka kičmenom stubu. Znači, naša uloga nije sada zdravstvena, znači mi nismo zdravstveni radnici, ali se često u praksi pokazalo da su profesori fizičkog prvi, odnosno učitelji, nastavnici i razredne nastave koji rade sa njima, prvi koji roditeljima sugerišu da postoji neki problem i upute ih ka zdravstvenoj službi. Znači da obrate pažnju na svodove stopala, na deformitete nogu. I naravno na sve drugo što ide kao kad zidate kuću, znači ili se urušili kukovi ili je otišao u neki deformitet kičmenog stuba koji nažalost mi smo sad razgovarali sa decom, videli smo da veliki broj njih već sad ima skolioze, nekoliko slučajeva po školama smo videli da nose već midere, znači to je period kada više ne možemo da im pomognemo, kada su oni završili neki svoj rast u sedmom, osmom razredu prve godine srednje škole, To je već nešto gde teško može da se dopre. Mi možemo dok oni rastu i razvijaju da vršimo korekcije, da uz pomoć redovnog vežbanja i korektivnog vežbanja sa svojim fizijatrima ili roditeljima pre svega da sugerišemo šta treba da se radi.

Imamo dosta gojazne dece, odatle dolaze i bolesti, šećer i razna druga obolenja, konstatuje naša sagovornica. Osim toga, deca su prezaštićena i od strane roditelja, imaju sve manje mašte, sve manje su inovativna, sve manje znaju da se snađu u određenim situacijama i odustaju od određenog problema, kaže profesorka. Problemi nastaju još u vrtićima gde su malo zastupljene fizičke aktivnosti, a nedostatak kadrova odnosno rekreatora je jedan od razloga.

– Odatle nam počinje sva borba sa decom, znači i njihovim motoričkim sposobnostima. I ono što smo zaključili da je manjak, a to je to sportsko bavljenje i motoričko vežbanje dece u vrtićima. Znači oni moraju da imaju mnogo više angažovanja mnogo više smišljenog rada i bavljanja uz uvažavanje vaspitača, oni nisu prosto u mogućnosti da u toku jednog radnog dana i to omoguće svom detetu. A mi imamo u okviru, govoreći za naš grad, imamo jednog, ja mislim, rekreatora, za vrtiće koji treba da pokrije, da stigne, da to sve uradi. Znači to prosto fizički na tu temu se mora razgovarati zato što deca do dolaska u školu imaju jako veliki problem sa finom motorikom, a fina motorika je i motorika prstiju, najveći broj dece sad ne zna da se zaveže, ne zna da veže pertle, ne zna nešto što je neki uzrast pre iznesen broj godina to mogao. Znači sad su deca kao da smo ih ubebili, da smo ih vratili nekoliko godina unazad. I u vrtiću, moraju bez straha da mogu da se prevrću, da rade neke vežbe koje deca prosto vole i rade. To samo imam utisak da ih mi odrasli ispitujemo i prosto ne damo da nešto odrade.

Trebalo bi da deca iz vrtića dolaze spremna kada su u pitanju motoričke sposobnosti i da u prvom razredu nastave rade fizičko vaspitanje po planu i programu, ističe Savković.

– Prema broju vrtića i prema broju dece u našem gradu treba veći broj. Rekreator koji će smišljeno, edukativno raditi sa decom tog uzrasta. Da  imaju vežbice prilagođene njihovom uzrastu, da se razvijaju s tim u vezi i da dođu spremni u prvi razred da mogu da nastave ovde sa uzrastom. planom i programom onim kojim je predviđen. Jer oni već nastavnim planom i programom prvog razreda imaju i hodanje po uskoj površini i visenje. Mislim, to su već određeni zadaci, ali nisu u stanju da ispune te zadatke. Kažem vam, deca, ja se često dohvatam do tih pertli, ali zato što, mislim, mi možemo da kupimo i patike na čičak. To je ta rešenja, prelazak sa rešenja da problem ne postoji. Ali je fina motorika prstiju mnogo važnija, nego što je sama pertla. Mi smo ranije imali decu koja su to mogla da rade, sada već nemamo, znači sada je to jedan od pokazatelja da negde postoji problem.

Profesori fizičkog vaspitanja su se izborili za tri časa fizičkog sedmično i ako to nije dovoljno, kaže profesorka Savković. Podseća na jedan eksperimentalni projekat resornog Ministarstva realizovan u nekim osnovnim školama i u okviru njega učenici su imali svaki dan fizičko. Trebalo je da učitelji i profesori koji su radili sa decom prikažu rezultate pre uvođenja projekta i posle. Projekat se trenutno ne sprovodi.

– Ona to prenose i na druge sfere i komunikacije međusobne i odnosa među njima itd. Ja ne znam kakva su iskustva mojih kolega u drugim školama, ali nama su i interesovanja za takmičenja manja, jer ranije je bilo veći broj dece da žele da učestvuju u takmičenjima. I mi pokušavamo da se naviknemo na neke stvari sa ovom decom, budete nekad razočarani pa odreagujete onako kako ne bi trebalo. Naš zadatak je da našu decu naučimo da se igraju, pre svega, sve drugo ćemo nekako uspeti da uradimo i ja bih samo stavila do znanja da imamo sve veći broj povreda. Upravo zbog ovoga što sam vam sad pričala pre o motoričkim spretnostima, sposobnostima dece i verovatno i ishrane i načina odrastanja kompletnog, mi sad u okviru nastave imamo svakodnevne povrede koje ranije nismo imali. One su uganuća, nespretna trčanja, padovi koji se završavaju posle sa ogrebotinama, posekotinama itd., To u prethodnom periodu je bilo daleko ređe. Sad moramo da, ja sam rešila da u narednim školskim godinama vršimo evidenciju i da prosto i taj parametar negde ubacimo kao ono što kolege takođe sugerišu, to je njihov odnos u sportskim igrama koji se manifestuje sa puno psovki, sa puno poštapalica i nečega što nije ranije bilo u toj meri.

Mi smo ranije to mogli da kanališemo i da dete zna. Sada ta agresivnost često prelazi određene granice i morate naći određeni model, jer su oni u učionicama nekako pod kontrolom i možete u otvorenom prostoru, u sportskom terenu, sali sa učionicama, tu je veliki komoditet dece i morate mnogo da vodite računa kako ćete sve to izbalansirati. Danas su deca jako… prezaštićena i imamo pozicije kada roditelji odreaguju da li nešto može ili ne može.

Novo motoričko merenje i baterije testova koje je uvedeno 2016. u nastavnom planu i programu je od trećeg razreda.

– Nama je dat program, on je otežavajući u pojedinim školama koje imaju malo problema sa tehnikom, podrškom informatičara i tako dalje, ali naši programi omogućavaju da svako dete bude izmereno sa merama koje podrazumevaju visinu i težinu, da dobiju indeks telesne mase, zatim gipkost ili elastičnost koja se ranije merila na klupama, stajanjem na klupici, a sada ima jedna posebna klupica na kojoj dete sedne pa gura jedan klizni deo, to su škole već uglavnom napravile. Taj parametar je jako važan zato što je on pokazao neelastičnost zadnje lože buta, a tu je problem kičmenog stuba, znači to ne zahteva mnogo angažovanja kolega. Četiri puta deset kao prenošenje sunđera, oni su takođe tu eksplozivnu snagu, nogu i motoričke spretnosti dece odlično pokazali. Šatl ran ili trčanje na zvučni signal, to je mera koja se može izvršiti u svakoj sali, kolegama ne treba neka posebna pomoć, imaju pomoć svojih nastavnika fizičkog, znači oni mogu da im to omoguće da urade, a ona je zamenila nekada 500 i 800 i… poražavajuće je da mi sada 500 i 800 više ne možemo ni da merimo, niti izlazimo na staze, niti možemo, to su dužinska trčanja, naročito na vreme koje deca sada ne mogu da ispune, izuzev sportista, izvinjavam se, znači sportisti imaju neke koje mogu prosto trening da isprate, trbušni zid, i snaga trbušnih mišića koja se meri merom ponavljanja za 30 sekundi broja ponavljanja podizanja trupa, znači trbušnjaci i izdržaj u zgibu. Kada te mere unesemo u računar i on nam sam obradi podatke i izbaci nam jedan list koji kaže roditelju koja grupa mišića kod njegovog deteta je loša i šta je preporuka da se radi.

– Ono što je poslednja informacija iz ministarstva i kolega sa fakulteta za fizičko, a ovom prilikom da kažem da su profesor Višnjić i profesorka Ivana i Sneža godinama radili da dođu do nekih baterija testova i prepoznata je ta baterija testova i u Evropi. Sad je poslednji put u Sloveniji pohvaljena ta baterija testova kao izuzetno dobra, bar za ovaj trenutak, videćemo kako će da ide. Oni su nam rekli da će od sledeće školske godine biti i u elektronskom dnevniku, samo ako to bude sve išlo kako treba i da prosto, naravno samo roditelj može da vidi taj podatak i na osnovu toga se sugeriše šta da radi dalje. Ja moram samo da kažem da je u prethodnom periodu bilo puno neistina kada se radilo o tome kakva su motorička merenja naše dece i ko ima uvid u te podatke i jedan projekat koji nije naišao na razumevanje i rad kao što se verovatno sećaju svi, takozvani zdravitas, propao je samo zahvaljujući tome što je u pogrešnom trenutku prosleđen školama i rečeno je da će biti uključeni osim škola i svi nastavnici, znači puno ljudi su rekli da će biti uključeni, a mi to već radimo, znači to već nije bilo sve tako kako jeste, vidim da se i sa tim zdravitasom stalo. Ali mi naravno nastavljamo motorički da merimo našu decu i da šaljemo ove propratne informacije dalje roditeljima šta mogu sve da urade.

I za kraj od savetnice Savković šta bi bio cilj fizičkog i zdravstvenog vaspitanja.

– Cilj nastave fizičkog vaspitanja i zdravstvenog je da učenik unapredi svoje fizičke sposobnosti, motoričke veštine i znanja iz oblasti fizičke i zdravstvene kulture radi očuvanja zdravlja, primene pravilnog i redovnog fizičkog vežbanja u savremenim uslovima života i rada. To piše kao definicija, zato sam je pročitala, kod svakoga od nastavnika fizičkog na početku nastavnog plana i programa. I kada se toga drže i kada pogledaju šta je nama cilj, mi smo dobili nekoliko časova teoretskog dela. U jednom periodu ranije  toga nije bilo i to bih podsetila kolege da može da se realizuje, da deci govorimo o higijeni, o zdravlju, o potrebi redovnog vežbanja. Znači vežemo sve ono što nemate nekada mogućnosti da u sali odvojite vreme, jer je prosto želja za igranjem veća od toga što oni čuju u određenom trenutku, kad je teorija u pitanju i učionicama povezano sa biologijom i sa drugim predmetima koji imaju veze daju nam tu mogućnost.

Profesorka Savković zaključuje da motorička merenja nikako ne mogu da budu predmet ocenjivanja, već pokazuju da li je i kako učenik napredovao tokom školske godine, uz napomenu i apel kolegama koji rade u mlađim razredima, nastavnicima razredne nastave, da časove fizičkog zaista realizuju kao časove fizičkog, da potraže pomoć od svojih kolega, profesora fizičkog, a ne da ih menjaju za matematiku, likovno ili drugi predmet.

Gordana Rajičić

Foto: Printscreen TV Lav

Izvor: TV Lav

_________________________________________________________________________