Vek i po Crvenog krsta Srbije

Црвени крст је међународна хуманитарна организација коју сачињавају национална друштва у свим земљама и међународни органи. Једна је од најмасовнијих и најуниверзалнијих организација у свету.

Ознака је крст црвене боје са четири једнака крака на белом правоугаонику. Установљен је на Међународној конференцији у Женеви 1863. године, као и Женевском конвенцијом из 1864. Знак Црвеног крста у време оружаног сукоба гарантује заштиту санитетској служби оружаних снага, цивилним болницама и санитетским једниницама друштва Црвеног крста. Исту употребу има знак Црвеног полумесеца у муслиманским земљама и Црвени лав и сунце у Ирану.

Идеју за оснивање Црвеног крста дао је Анри Динан из Женеве, носилац Нобелове награде за мир.

Основни принципи Црвеног крста су: хуманост, непристрасност, неутралност, независност, добровољност, јединство и универзалност. Светски дан Црвеног крста се слави 8. маја (датум рођења оснивача Динана).

Недуго по оснивању међународне организације Црвеног крста основане су националне. У нашој околини прва се организовала Црна Гора (1875), затим Србија (1876), Хрватска (1878) и Словенија (1879). Црвени крст Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније преименован у Црвени крст Југославије) основан је 1921. године.

На иницијативу др Владана Ђорђевића[1], угледног војног лекара, 25. јануара по старом, односно 6. фебруара по новом календару, у Дворани београдске општине основано је Српско друштво Црвеног крста. За првог председника изабран је митрополит Михаило Јовановић[2], а Управу је чинило неколико угледних грађана тадашње Србије.

У години оснивања, Српско друштво Црвеног крста окупило је око 2.000 чланова и основало 35 пододбора у земљи. Један од њих био је Срески пододбор Црвеног крста у Чачку. Исте године, 24.марта на иницијативу Српског друштва Црвеног крста Кнежевина Србија је приступила Женевским конвенцијама, а 11. јуна 1876. Међународни комитет Црвеног крста признао је Српско друштво Црвеног крста.

Српско друштво Црвеног крста одржало је 25. децембра 1921. године свој последњи годишњи скуп и своје тековине пренело је на свог наследника – Друштво Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Црвени крст је и касније мењао име у зависности од имена државе у којој је постојало.

Током Другог светског рата организација је деловала под именом Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије, а крајем 1944. године у свим републикама основани су главни одбори Црвеног крста. Данас је Црвени крст Србије национално друштво које се састоји од две покрајинске организације и 183 организације у градовима и општинама наше државе.

Мисија Црвеног крста Србије је да олакшава људску патњу, спашава угрожене животе и здравље људи и шири знања о међународном хуманитарном праву, да превентивно делује и просвећује грађане у области здравствене и социјалне заштите и унапређује хуманитарне вредности у друштву и, уколико је потребно, пружа социјалну заштиту и збрињавање.

ТРОЈИЦА ИВАЊИЧАНА БИЛИ СУ ПРЕДСЕДНИЦИ ЦРВЕНОГ КРСТА СРБИЈЕ

У досадашњих 150 година постојања тројица рођених Ивањичана налазила су се на челу Црвеног крста Србије: др Милош Борисављевић, Обрен Стишовић, и др Александар Николић.

МИЛОШ БОРИСАВЉЕВИЋ Миша, учитељ, војни лекар, санитетски пуковник, председник Црвеног крста Србије, рођен је у Ивањици 28. јануара 1855. године (отац Тома, мајка Стака). Основну школу завршио је у Ивањици, пет разреда гимназије (1871) и трогодишњу Учитељску школу у Крагујевцу (1874), а Медицински факултет у Москви (1883). У ивањичкој Основној школи радио као учитељ од 1874. до 1878. године. У српско–турским ратовима био је писар у штабу Ужичке бригаде на Јавору (1876–1878). Због сукоба са локалним властима прекинуо је учитељску каријеру и на препоруку Милана Ђ. Милићевића отишао у Москву да студира медицину.

По завршетку студија (13. 10. 1883) вратио се у земљу и био трупни лекар при инжењеријској команди и деловођа у Санитетском одељењу Министарства војног у Београду (1983), шеф војних болница у Крушевцу (1984–1887), Крагујевцу (1887–1889), Нишу (управник Нишке војне болнице од 1893. до 1897. и 1898–1900) и Зајечару (1897–1898), затим био референт санитета Команде Моравске дивизијске области (1900–1901), начелник Санитетског одељења Министарства војног Краљевине Србије (1901–1904), председник Војно-санитетског комитета, па начелник Инвалидског одељења при Министарству војном (1904–1911).

На сопствени захтев пензионисан је 1911, да би на почетку Другог балканског рата (1913) реактивиран, а 1914. поново пензионисан. Од 21. јануара 1916. поново је враћен у активу, да би коначно био пензионисан 1921. године. Као војни лекар учествовао је у Српско–бугарском (1885), балканским ратовима (1912–1913) и Првом светском рату (1914–1918).

Напредовао је од војног лекара до начелника санитета у Првом светском рату. Мајор је постао 1891, у чин санитетског потпуковника унапређен 1896, а у чин пуковника 1900. године. Посебно се афирмисао у Српском друштву Црвеног крста (члан постао 1885), у коме се од 1901. до 1921. налазио на одговорним дужностима: секретара, потпредседника и председника (од јула 1914. до децембра 1921). У априлу 1916. упутио је проглас „Историја света не памти већу трагедију од оне коју је доживео српски народ…“, па је помоћ почела да стиже из целог света.

Као представник Црвеног крста успео је да на међународној конференцији одржаној у Швајцарској (1918) договори размену тешко оболелих заробљеника и санитетског особља. Главни је иницијатор подизања најстарије београдске медицинске школе општег профила (у Делиградској 31, отворена је 1923. Школа за нудиље). Веома активно је учествовао у раду Соколског покрета. Бавио се здравственим просвећивањем народа и питањима физичког и моралног васпитања омладине.

Говорио је и писао на руском, француском и немачком језику. Изабран је за доживотног почасног председника Друштва Црвеног крста (1926). Објавио је десетак стручних радова и студија у часописима (највише у Ратнику). Током 1921. био је уредник часописа Српског друштва Црвеног крста Гласник. Одликован је француским Орденом легије части, ранг витеза легије части, Звездом Туниса, одликовањем Црвеног крста САД, Орденом Карађорђеве звезде са мачевима 3. реда, Орденом Карађорђеве звезде без мачева 4. реда, Орденом Белог орла 3. реда, Орденом Таковског крста, Орденом Светог Саве 3. реда, Орденом Црвеног крста и другим медаљама, споменицама и признањима.

Био је ожењен Даринком Тешић (кћерком пуковника Петронија Тешића, чија је кћерка Живка била супруга Милана Недића), са којом је добио четворо деце: Милутина (архитекта, докторирао на Сорбони, професор Филозофског факултета у Београду, где је основао катедру за естетику), Ђорђа (лекар, оториноларинголог, санитетски пуковник, начелник београдске Војномедицинске клинике), Надежду и Душана (лекар, рендгенолог, начелник Онколошко-радиолошког института у Београду). Преминуо је у Београду 22. октобра 1934. године и сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу.

ОБРЕН В. СТИШОВИЋ, пуковник, шпански борац, народни посланик, рођен је у Шаренику 1. фебруара 1911. године. Основну школу завршио је у Брезови (1923), нижу гимназију у Ивањици (1927), а више разреде Гимназије у Чачку (1932). Студије права завршио је у Београду после рата. Као студент укључио се у Комунистички покрет (члан СКЈ постао 1937). Године 1937. из Париза пребацио се у Шпанију, где је, као припадник интернационалних бригада, учествовао у Грађанском рату (1937–1939).

По завршетку тог рата прешао је у Француску, где је боравио у логорима до јуна 1941. Када је ова земља окупирана од стране Немаца, одведен је у логор Еспенхајм код Лајпцига (од јуна до августа 1941). Ту се повезао са антифашистима и успео да се пребаци у Љубљану, па у Загреб, а одатле у партизанску војску (у августу 1941).

Био је политички комесар и командант Козарачког НОП одреда, командант војног подручја за Подгрмеч и комесар Тринаесте крајишке бригаде, један од руководилаца у Рибничком НОП одреду. Касније је био у Оперативном штабу НОВЈ као официр за везу са страним мисијама. Рат је завршио у чину пуковника. Радио је у Сарајеву и Београду на дужностима у ЈНА (до 1952). Три пута је биран за народног посланика. Био је, поред осталог, секретар Већа народа Савезне скупштине.

Био је члан ЦК СКС, руководилац у борачкој организацији, десет година председник Црвеног крста Србије и један од активиста Удружења шпанских бораца. Носилац је „Партизанске споменице 1941“, Ордена братства и јединства I реда, Ордена за храброст и више високих ратних и мирнодопских одликовања. Умро је у Београду 1997. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана.

АЛЕКСАНДАР Т. НИКОЛИЋ, лекар, директор Дома здравља, помоћник министра, рођен је у Ивањици 11. децембра 1921. године (отац Тихомир, мајка Наталија). Основну школу завршио је у родном месту (1932), а Гимназију у Чачку (1940).

Школовање је наставио на Медицинском факултету Београдског универзитета, као војни питомац VII класе. Ратно време провео је у Ивањици, где је радио са малобројним медицинским кадром. Студије медицине завршио је 1950. године. Играо је фудбал у „Јавору“, као и одбојку. После рата био је члан управе Фудбалског клуба „Црвена звезда“. Од 1951. године радио је као лекар опште болнице и директор Дома народног здравља у Ивањици (1953–1972). Положио је специјалистички испит из социјалне медицине са организацијом здравствене службе (1965).

На специјализацији је био у Москви (1969). Публиковао је већи број стручних и научних радова из области здравства, социјалне медицине са организацијом здравствене службе и стекао звање примаријуса. У средини где су честе појаве цревних инфекција и паразитних обољења, као први задатак др Николић је поставио обезбеђење довољних количина здраве воде за пиће. Успео је да са сарадницима, у оквиру програма UNICEF-a, санира 35 школа и подигне 12 купатила.

У селима ивањичке општине посредством Дома здравља подигнуто је 265 водовода и изграђено 187 km водоводне мреже. Осим тога, подигнуто је 65 јавних чесама поред пута или у насељима. Захваљујући ивањичком Дому здравља и његовом директору, прилике су се значајно измениле: прокопано је и поправљено 300 km путева, а сва насеља у општини повезана су аутобуским линијама са Ивањицом. Нестало је многих заразних болести, које су некада харале овим крајевима.

Захваљујући др Александру Николићу, Ивањица и њен Дом здравља постали су место окупљања европске и светске лекарске елите. За народног посланика изабран је 1966, а од 1968. био је посланик и потпредседник Социјално-здравственог већа Скупштине Србије (четири године). На место помоћника републичког министра за здравље и социјану политику постављен је 1972. године. Помоћник министра за ресор здравља био је у три мандата, до 1983, када одлази у пензију и враћа се у Ивањицу.

У међувремену, у два мандата био је председник Црвеног крста Србије. Један је од аутора књиге Здравствено задругарство – историјат развоја и рада на здравственој заштити и унапређењу здравља земљорадника (1982) и фотомонографије Ивањички албум (2004), а познат је по великој бризи да се прикупи, сачува и објави што више грађе о Моравичком крају. Носилац је већег броја одликовања као што су: Орден рада трећег реда, Орден за војне заслуге са сребрним мачевима и Медаља заслуга за народ. Од главног Одбора Црвеног крста добио је јубиларну похвалу (1969) и Златни знак Црквеног крста Југославије (1963). Добио је и Плакету UNICEF-а (1986). Осим тога др Николић је први почасни грађанин Ивањице (1982). Преминуо је 11. јула 2016. године у Ивањици, где је и сахрањен.

Светислав Љ. Марковић

[1] Хипократ (Владан) Ђорђевић (Београд, 21. новембар/3. децембар 1844 – Баден, 31. август 1930), лекар, официр политичар, дипломата, књижевник и академик.

[2] Михаило Јовановић, световно име Милоје Јовановић (Сокобања, 19/31. август 1826 – Београд 5/17. фебруар 1898), митрополит београдски (1859 – 1881. и 1889 – 1898), први председник Црвеног крста Србије.

______________________________________________________________