O našoj borbi sa velikim vodama i vodonošama

Povodom završetka gradnje crpne stanice koja bi u budućnosti značila najefikasniju liniju odbrane od poplave za meštane Ljubić Keja, saopštenjem za medije oglasilo se Udruženje „Poplavljeni 1965. i 2014.“.

U sapštenju se kaže sledeće:

Građani „Ljubić keja“ su se prvi put, još daleke 2010. godine, okupili u Udruženje “Za zaštitu od kanala“ kako bi lokalnoj samoupravi ukazali na narastajuće opasosti od polava na tom području.

Naravno, oni koji sa tom pošasti nisu imali nikakva iskustva, nisu mogli imati ni bog zna kakvo razumevanje za ono što smo im govoili. Grupi zanesenjaka sa Keja, međutim su se vrlo brzo vratila dečačaka sećanja na kataklizmičnu poplavu grada na levoj obali Morave daleke 1965. godine.

Morali smo zbog toga godinama da se borimo protiv dve nedaće u isto vreme, a od te dve često se nije znalo koja je veća. Jedna je naravno, zahvaljujući nagloj promeni klimatskih uslova, bila sve češća i sve veća opasnost od novih poplava.

Ona druga nedaća, personalizovana kroz imena kao što su funkcioneri, ne ponovili se: Velimir Ilić, Radomir Kruščić, Vojimir Ilić, Milan Bojović, Milun Todorović, Miloš Stevanić i oni manje poznati, kad se sve sabere i podvuče, doneli su nam više štete i glavobolje nego vode i prvog i drugog reda zajedno.

Ma koliko velike vode bile, pogađale su ipak ograničeno područje. Ovi pomenuti nepomenici su bili neuporedivo bezobzirniji, davili su građane na neuporedivo većem području i psihički ubijali svoju vrstu na višem nivou.

Posle pet različitih garnitura vlasti i petnaest godina obijanja pragova od Mesne zajednice, preko čačanske lokalne samouprave do „Srbijavoda“ u Beogradu, vernog čekanja i zapomaganja u svojim već poodmaklim godinama, kao nepojavni srećnici eto ipak dočekasmo da ta spasonosna crpna stanica konačno bude i završena.

Ovih dana izvršena su odgovarajuća podešavanja i probno puštanje crpne stanice u rad, pa možemo očekivati da će naši košmari od tih stogodišnjih poplava sad vremenom oslabiti.

U čitavoj toj, za nas epskoj borbi naravno imali smo i pomagače. Na prvom mestu treba istaći majku prirodu, koja je sve vreme i bukvalno „gurala vodu na našu vodenicu“. Shvativši, valjda i sama koliko odnarođenu vlast imamo, morala je svake dve do tri godine od poplave 2014. godine, da im kao lošim ćacima ponavlja gradivo. Prvo velikim vodama 2016. godine, onda 2018., pa 2023. ponovo. Vlasti su redom padale i na ispitima i na izborima, a poplavljeni građani su morali od tih voda da se spašavaju i golim rukama. Od ovakvih vlasti na žalost nije bivalo spasa.

Druga povoljna okolnost za sudbinu pomenute crpne stanice jeste i činjenica da je među poplavljenima postojala grupa entuzijasta, fanatika koje reklo bi se kao da je poplava izbacila. Oni su tvrdoglavo pamtili i tu poplavu iz šezdeset pete i ovu iz četrnaeste, na to uporno podsećali i poplavljene, a zaboravne i izabrane, a neodgovorne. Njih su upravo ti navodno od naroda izabrani, a u stvarnosti sebični autokrati i prevaranti tog istog naroda, činili samo još tvrdoglavijim i fanatičnijim.

Treća srećna okolnost u toj igri Davida i Golijata jeste postojanje jednog nezavisnog informativnog medija koji ni malo slučajno nosi ime „Ozon pres”. U ovoj potpunoj informacionoj blokadi u gradu, kad ni za velike pare većina medija neće objaviti gorku istinu koja se godinama ponavlja, a pogotovo istinu koja po aktuelnu vlast nije ni malo afirmativna.

Ozon pres je svih ovih godina za poplavljene uvek bio otvoren, pa su naši problemi mogli da izađu i pred javnost. Da nije bilo Ozona, često čak ni neki poplavljeni građani ne bi znali da su nekad bili poplavljeni, o saznanjima drugih i da ne govorimo.

Ova aktuelna gradska vlast će sad sigurno punih usta do besvesti ponavljati preko svih svojih dobošara da je upravo ona svojim nadljudskim naporima i odricanjima rešila pitanje plavljenja Ljubić keja, Sajmišta i delova Ljubić sela i Konjevića. Naravno i to će, kao i većina njihovih dosadašnjih tvrdnji biti notorna laž.

Nisu oni za to davali svoj novac, već novac iz gradskog budžeta. I sama odluka nije bila njihova dobra volja, već je bila reakcija i odbrana od tog remetilačkog udruženja poplavljenih, koje im je uporno dosađivalo, o uzrocima  problema uvek znalo više od njih koji su za to bili dobro plaćeni i ružilo njihovu sliku pred javnim mnjenjem.

I za kraj, poenta ove naše sage o davljenicima protiv davitelja. Otklanjanje opasnosti od novih plavljenja velikog broja ljudi i njhove imovine je svakako veliko dostignuće, a činjenica da smo to uspeli upravo za vreme ove kriminalne vlasti je, ispostaviće se, u stvari – ravno podvigu.