Dali smo život železnici, a preko noći proglašeni viškom – glas radnika Srbija Karga

Svedočenje radnika Srbija Karga koji su nakon decenija rada ostali bez posla govori o strahu, razočaranju i osećaju nepravde ljudi koji su svoj život posvetili železnici. Kroz ovo svedočenje želimo da se čuje ono što radnici osećaju – strah, razočaranje, bes i osećaj nepravde nakon odluke koja je za mnoge došla bez najave i bez odgovora na ključna pitanja. Iza svakog broja zaposlenih koji se smanjuje nalazi se čovek, porodica, decenije rada i život posvećen poslu.

Ovo je glas železničara koji žele da javnost čuje kako se danas osećaju oni koji su decenijama nosili ovo preduzeće: ekskluzivni intervju koji smo uradili sa radnikom Srbija Kargo koji je želeo da ostane anoniman.

*Koliko dugo radite u Srbija Kargu i šta je ovo preduzeće predstavljalo za vas tokom svih tih godina?

Odgovor: Radim u Srbija Kargu već 31 godinu. Ceo svoj radni vek ostavio sam na železnici. Od ove plate sam podigao porodicu, školovao decu i pošteno živeo. Nikada nisam bežao od posla, radio sam i noću i po najvećem minusu i vrućini. Mislio sam da ću iz ovog preduzeća otići u penziju, a ne da ću posle tri decenije završiti na ulici. A danas ispada da sve te godine ne vrede ništa. Kao da nikada nisam ni postojao. Ovo za mene nije bila samo firma, nego deo mog života.

*Kako ste doživeli trenutak kada ste saznali da se vaše radno mesto nalazi u novoj sistematizaciji? 

Odgovor: Kao da vam je neko u jednom danu izbrisao ceo život. Posle 31 godine rada kažu vam da više ne vredite i da ste višak. U sekundi shvatite da ste ostali bez posla, bez sigurnosti i bez hleba. Kao da vam je neko rekao da vam je život završio. Ne razmišljate više o sebi, nego o tome kako ćete pogledati porodicu u oči i objasniti im da je sve što ste gradili nestalo jednim potpisom. Osećaš se kao da su ti rekli da ceo život koji si gradio nije vredeo ni koliko papir na kojem piše rešenje o otkazu.

*Da li ste imali osećaj da vam je rukovodstvo objasnilo razloge za donošenje takve odluke ili ste ostali bez odgovora na ključna pitanja? 

Odgovor: Niko nam nije objasnio ništa. Jednog dana radiš normalno, sutradan si višak. Nismo videli nikakve kriterijume, niko nije razgovarao sa nama, niko nije pokušao da objasni zašto baš mi. O našim životima odlučivali su ljudi koji nas nisu ni pogledali u oči. Kao da nismo ljudi nego brojevi koje samo obrišu iz neke tabele. Posle toliko godina rada ispalo je da ne zaslužujemo ni jedno objašnjenje.

*Kako je izgledalo uručenje otkaza? 

Odgovor: Bez najave. Bez razgovora. Bez objašnjenja. Samo su nam rekli da više nismo potrebni. Posle 31 godine rada toliko vrediš, nekoliko rečenica i jedan papir. To čovek ne zaboravlja dok je živ.

*Kakva je danas atmosfera među radnicima? O čemu kolege najviše razgovaraju kada se sretnu na poslu? 

Odgovor: Očaj i neverica. Ljudi više ne veruju nikom, niti bilo kakvim obećanjima. Samo čekaju da vide ko je sledeći. Posle svega što smo doživeli, teško je verovati bilo kome. Nema više one atmosfere koja je nekada postojala. Ljudi ćute i gledaju u pod. Više niko ne priča o poslu, o vozovima ili planovima. Nema više smeha, nema priče. Ljudi se sretnu i ćute. Svako gleda u zemlju. Jedni čekaju otpremnine koje kasne, drugi čekaju da vide kada će i njih da izbace. Više niko ne dolazi na posao mirne glave. Dolaze sa strahom. Priča se samo o otkazima, otpremninama kojih nema i o tome kako će ko da preživi naredne mesece. Strah se uvukao među ljude i vidi se na svakom licu.

*Mnogi zaposleni su čitav radni vek proveli u Srbija Kargu. Kako izgleda suočiti se sa mogućnošću da pred kraj radnog veka ostanete bez posla? 

Odgovor: To je najveće poniženje koje čovek može da doživi. Dao si ovoj firmi mladost, zdravlje i život, a na kraju te izbace kao da si pokvarena mašina koja više ničemu ne služi. I onda ti neko pred kraj radnog veka kaže da si višak. Posle trideset godina rada dočekaš da ti neko kaže da više nisi potreban. Ne znam šta može više da zaboli čoveka od toga. To je nešto što nikome ne bih poželeo. To nije samo otkaz. To je poniženje koje čovek nosi do kraja života.

*Da li ste dobili ponudu da pređete u drugo preduzeće? 

Odgovor: Jesu, ali to nije bila pomoć nego ruganje. Ceo život radim na železnici i znam samo taj posao. Onda mi kažu da idem da radim nešto sasvim drugo, kao da je to najnormalnija stvar. Nisu ponudili ni prekvalifikaciju, ni obuku, ni bilo kakvu podršku. Samo su hteli da kažu da su nam nešto ponudili kako bi oprali ruke od svega.

*Koliko je teško radniku sa više od pedeset godina da pronađe novo zaposlenje? 

Odgovor: Skoro nemoguće. To svi znaju, samo se prave da ne znaju. Ko će danas da zaposli čoveka od pedeset i kusur godina koji je ceo život radio jedan posao? Kada ti u tim godinama daju otkaz, oni vrlo dobro znaju da ti nisu uzeli samo posao. Uzeli su ti poslednju priliku da pošteno zaradiš platu do penzije.

*Šta će izgubiti Srbija Kargo odlaskom ovih radnika? 

Odgovor: Izgubiće ljude koji znaju ovaj posao bolje od bilo kakvih direktora i savetnika. Ovo iskustvo ne može da se kupi niti da se nauči za nekoliko meseci. To znanje ne može da se kupi, ali njih to ne zanima. Njima trebaju poslušni ljudi, a ne oni koji znaju posao. Posle će sve dati privatnicima, pa neka građani vide kako će izgledati železnica kada oni koji su je gradili više ne budu tu.

*Kakvu ulogu su sindikati imali? 

Odgovor: Nikakvu. Prvo su ućutkali sindikate, a onda krenuli na nas. Od sindikata nismo dobili ni informacije ni zaštitu. Kada su počeli da dele otkaze, sindikati su ćutali. Posle toga teško je očekivati da im bilo koji radnik više veruje. Za mnoge od nas, sindikati ovde su prestao da bude glas radnika.

*Kako priče o novom talasu otpuštanja utiču na radnike? 

Odgovor: Ljudi više ne dolaze na posao da rade nego da čekaju da li će ih neko pozvati i uručiti im otkaz. Pominje se još nekoliko stotina ljudi i svako se pita da li je sledeći. To nije normalan život niti normalna atmosfera.

*Kako neizvesnost utiče na vaš život? 

Odgovor: Uništi čoveka. Ne možeš da planiraš ništa jer ne znaš od čega ćeš živeti. Računi stižu, deca imaju svoje potrebe, porodica očekuje sigurnost, a ti više nemaš odgovor ni na jedno pitanje. Posle tri decenije rada dođeš u situaciju da razmišljaš kako ćeš sastaviti kraj sa krajem.

*Da li među radnicima postoji zajedništvo ili je strah jači? 

Odgovor: Svi smo očajni. Ovo nisu mladi ljudi koji će sutra lako naći drugi posao. Ovo su ljudi koji su život ostavili na železnici. Ljudi su slomljeni. Nisu ovo mladi ljudi pa da kažu: „Naći ću drugi posao.“ Ovo su ljudi koji su ceo život dali železnici. Mnogi ćute jer ih je sramota. Sramota ih je da kažu porodici da su posle trideset godina završili na ulici.

*Da li je moguće sačuvati Srbija Kargo? 

Odgovor: Naravno da jeste. Samo što neko očigledno neće da ga sačuva. Ovakve stvari se ne dešavaju same od sebe.  Imam utisak da je sve unapred isplanirano, da se firma oslabi, podeli i na kraju prepusti privatnicima za male pare. Radnici su samo smetnja tom planu. Ja ne verujem da je ovo slučajno.

*Da li Srbija Kargo za vas predstavlja samo radno mesto? 

Odgovor: Kakvo radno mesto? Ovo je moj život. Moj deda je bio železničar. Moj otac je bio železničar. Posle njih sam došao ja. Tri generacije su provele život na železnici. I sada neko jednim papirom izbriše sve to. Zato najviše boli što nas danas brišu kao da nikada nismo postojali i kao da sav taj rad ništa nije vredeo.

*Da li se danas ceni iskustvo ljudi koji su gradili ovo preduzeće? 

Odgovor: Ne ceni se ništa. Za rukovodstvo smo samo broj koji treba skinuti sa platnog spiska. Trideset godina iskustva njima ne znače ništa. Naše godine rada njima ne znače ništa. Lakše im je da otpuste čoveka koji zna posao nego da se odreknu svojih interesa.

*Kako gledate na način zapošljavanja prethodnih godina u Srbija Kargu? 

Odgovor: Godinama su primali ljude preko veze, po partijskim knjižicama i poznanstvima. Oni ostaju, a ljudi koji su izneli ovo preduzeće završavaju na ulici. Ako je to pravda, onda ne znam šta je nepravda. Sve se jasno vidi po tome ko odlazi, a ko ostaje.

*Da li se kriterijumi za otpuštanje primenjuju jednako na sve? 

Odgovor: Ne primenjuju se. Ostavili su one po kancelarijama i funkcijama, a nas koji smo radili pravi posao pregazili su bez razmišljanja. Najlakše je udariti na običnog radnika jer znaš da nema moć da se odbrani.

*Da li ste imali podršku nakon otpuštanja? 

Odgovor: Nikakvu. Prepušteni smo sami sebi. Kada su nam uručili otkaz, za njih smo prestali da postojimo. Niko nije pitao kako ćemo živeti, kako ćemo prehraniti porodice ili šta će biti sa ljudima koji su ceo život radili u ovoj firmi.

*Koliko je teško da se radnici organizuju? 

Odgovor:. Rasuti smo po celoj Srbiji. I to njima odgovara. Lakše je slomiti čoveka kada je sam nego kada stoji uz svoje kolege. Da smo svi zajedno, morali bi da nas saslušaju.

*Da li oni koji donose odluke razumeju šta znači biti železničar? 

Odgovor: Ne razumeju. Mi smo za njih samo broj koji treba precrtati iz tabele. Ne vide čoveka, porodicu, godine provedene na poslu, noćne smene, sneg, kišu i sve ono što smo prošli da bi železnica funkcionisala. Da razumeju, ne bi ovako postupali.

*Šta biste poručili direktoru Srbija Karga? 

Odgovor: Pitao bih ga da li je ikada ustao u tri ujutru zbog voza, radio po snegu, kiši i četrdeset stepeni. Da li zna kako izgleda kada život ostaviš na železnici. Lako je deliti otkaze iz kancelarije kada nikada nisi radio posao ljudi koje danas otpuštaš.

*Šta biste poručili građanima Srbije? 

Odgovor: Nemojte da mislite da se ovo dešava samo nama. Danas su na redu železničari, sutra će biti neko drugi. Ako radnik koji je pošteno radio 31 godinu može preko noći da ostane bez svega, onda niko u ovoj zemlji nije siguran.

*Šta za vas znači rečenica: „Jednom železničar – zauvek železničar.“ 

Odgovor: To znači ceo moj život. Mogu da mi uzmu posao, platu i radnu knjižicu, ali ne mogu da izbrišu 31 godinu koju sam ostavio na železnici. To nije zanimanje koje skineš kada dobiješ otkaz. Ne mogu da izbrišu mog dedu, mog oca i sve nas koji smo živeli za železnicu. Bez obzira na nepravdu koju smo doživeli, na način na koji su nas ispratili i sve što su nam uzeli, jedno nam niko ne može oduzeti to da smo ceo život bili železničari. Železničar ostaješ dok si živ.

____________________________________________________