Uvek su mrtvi krivi

U eksploziji u pogonu namenske fabrike u Lučanima, 14. jula 2017. godine, radnik Milojko Ignjatović preminuo je na licu mesta, a njegov kolega Milomir Milivojević zadobio je teške povrede od kojih je preminuo nakon dve nedelje na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

Posle više od sedam godina trajanja suđenja, posle više od 160 dolazaka u ivanjički sud porodice Milivojević, posle više stotina sati održanih ročišta, posle smrti prvooptuženog u sudskom procesu, posle dve ukinute prvostepene presude stigla je i ta pravosnažna presuda u sudskom procesu protiv okrivljenih za tragediju koja se dogodila u lučanskoj fabrici MB Namenska, koja je odnela dva ljudska života.

Susret Milovana Milivojevića sa Aleksandrom Vučićem u Dragačevu, nakon koga je usledio prijem u Beogradu, jun 2019. godine

I ne zaboravimo ono najvažnije „posle“ a to je da je do vođenja sudskog postupka došlo tek posle razgovora koji su porodica Milivojević i njen tadašnji pravni zastupnik Vladimir Todorić imali sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.

To je bilo u ono vreme kada Vučić još uvek nije mislio ili bar nije govorio da smrtno stradali Milomir Milivojević „nije radio na manekenskoj pisti, nego u namenskoj industriji sa barutom„.

Radoš Milovanović, dolazi na ročište u Ivanjicu

Prvooptuženi za nesreću u fabrici bio je tadašnji generalni direktor Radoš Milovanović, drugooptuženi bio je Vladimir Lončarević za koga se sve do samog izricanja pravosnažne presude smatralo da je bio rukovodilac Pogona raketnih goriva, a trećeoptuženi Tomo Stojić, rukovodilac sektora Bezbednost i zaštita na radu.

U eksploziji u pogonu namenske fabrike u Lučanima, 14. jula 2017. godine, radnik Milojko Ignjatović preminuo je na licu mesta, a njegov kolega Milomir Milivojević zadobio je teške povrede od kojih je preminuo nakon dve nedelje na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

Tokom trajanja suđenja prvooptuženi generalni direktor Radoš Milovanović je preminuo pa je samim tim optužnica protiv njega prestala da važi. Pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu drugooptuženi inženjer Lončarević oslobođen je, a trećeoptuženom Tomi Stojiću prvostepena osuda na tri godine zatvora smanjena je na dve godine.

Vladimir Lončarević, Toma Stojić i porodica Milivojević iza njih u sudnici u Ivanjici

Onaj ko je bio najodgovorniji za nesreću, koji je u vreme kada se nesreća dogodila bio neopravdano odsutan sa svog radnog mesta smucajući se, ili bolje reći ljubavišući po drugom pogonu, ko je morao, a nije to radio, da nadzoriše rad i postupke zaposlenih u Pogonu raketnih goriva na radnim pozicijama na valjkoviima za valjanje baruta, nije ni bio optužen.

Da li je pravda sa izrečenom pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu zadovoljena?

Po mišljenju javnog tužioca i advokata oštećenih kao i advokata optuženih – nije.

Advokati Radić i Todorić

– Ova vrsta solomonske pravde, koja je, nažalost, tipična za naše pravosuđe, nije pravda jer je selektivna, jer je delimična, jer je trgovačka i ostavlja gorak ukus u suštini. Ovime se šalje poruka svim radnicima, nažalost, u srpskoj namenskoj industriji, koja je milionski vredna, ako ne i u milijardama, da rade u takvim uslovima, da ako se propisi prekrše, da njihovi nadredjeni neće odgovarati, a da će oni uvek biti krivi. Još uvek sam pod utiskom, kao što je i porodica Milivojević, posle 7 ili 8 godina nakon tragičnog događaja, da je onaj što se kaže mali Đokica jedini kriv nakon svega ovoga. To  je blagorečeno loš završetak cele ove priče. Nakon ovoga, sve moguće žalbe, da li to bilo zaštita zakonitosti na strani tužilaca Vrhovnom sudu ili Strazburu, sve to ne menja činjenicu – ove presude su pravosnažne i to je kraj priče, efektivno – kaže advokat Vladimir Todorić.

Po mišljenju javnosti presuda je sramotna i skandalozna.

Ako ima nečeg dobrog i pozitivnog to je činjenica da je ovo prvi put u Srbiji da je pred civilnim sudovima vođen postupak za nesreću sa smrtno stradalim u namenskoj industriji. I da je taj postupak doveden do pravosnažne presude, ma koliko ona bila sramotna, a jeste i više nego sramotna.

Advokat Radić

– Ovo jeste poruka svakom zaposlenom kako u namenskoj industriji, tako i u bilo kojoj drugoj i svakom čoveku koji se nalazi na rukovodećem položaju, kako ko treba da radi i kako ko treba da se ponaša. Celokupno ovaj postupak je bio jedna prava golgota, mediji su to ispratili, pravni deo je završen, vi ste mediji ti koji sad treba da date svoj pečat na sve ovo, da kažete je li ovo ovako treba ili ne, da li je porodica Milivojević dobila pravdu ili nije, da li oni mogu da zatvore ovo poglavlje svog života i da nastave dalje da žive. Presuda ima i jednu svoju drugu stranu, a to je da mora da pokaže i svima ostalima kako se određeno ponašanje kvalifikuje i kako se odražava. Mi smo kao društvo taman ovoliko zreli za jednu ovakvu presudu, taman smo izgleda i ovako i zaslužili, a oslobađajuću presudu za okrivljenog Lončarevića, posmatram kroz prizmu smanjenja kazne prvostepene za okrivljenog Stojića, što ukazuje na jedan blagonaklon stav Apelacionog suda u odnosu na čitav ovaj događaj. Mislim da nam je jasan cilj. Ovo jeste nekako solomonsko rešenje, negde da možda neko pomisli da su svi zadovoljni – rekao je nakon izricanja presude advokat Radić iz kancelarije Borivoja Borovića.

I zaista kakvu smo to presudu, na kraju kao društvo dobili?

Pođimo od toga da je drugoptuženi Lončarević sve do pred izricanje presude Apelacionog suda tretiran kao rukovodilac Pogona raketnih goriva, da fabrika nije punih osam godina na sve zahteve suda u Ivanjici i na kraju Apelacionog suda u Kragujevcu, dostavila sistematizaciju radnih mesta, pa je sudsko veće u Kragujevcu zaključilo da je Lončarević zapravo bio vodeći inženjer u pogonu gde se dogodila nesreća, a u opisu posla vodećeg inženjera nema ničega što bi se odnosilo na odgovornost za nesreću koja se dogodila. Kako je Apelacioni sud utvrdio šta je Lončarević bio u fabrici ostaje nepoznato, ali je bez itzvođenja dokaza to utvrdio i oslobodio optuženog.

Vladimir Todorić

– Drugooptuženi Vladimir Lončarević i dalje radi u fabrici i  ja kroz tu prizmu gledam sve to. Sudsko veće je danas konkretno spomenulo u obrazloženju presude da je Vladimir Lončarević oslobođen zbog toga što njegov zvaničan ugovor o radu nije glasio da je on rukovodilac Pogona raketnih goriva. Iako je on izrečito priznao da jeste bio rukovodilac pogona, dok je prvooptuženi generalni direktor Radoš Milovanović bio živ. Da tada to Lončarević nije priznao, to bi dodatno opteretilo optužnicu pokojnog direktora da nije imao rukovodioca Raketnih goriva. Iako smo mi imali pisane dokaze koje su se koristili u prvostepenom postupku u Ivanjici, gde je ovde lično potpisao da je on rukovodilac Pogona raketnih goriva, ovaj dokaz je na današnjem ročištu izuzet kao dokaz iz spisa predmeta i nije dozvoljeno njegovo izvođenje. Na osnovu toga je Lončarević oslobođen – izjavio je advokat Vladimir Todorić posle izricanja presude.

Milovan Milivojević i Mirjana Milivojević Tadić, otac i sestra poginulog Milomira

– Ovo je, znači, ogledalo našeg sistema, našeg pravosuđa. Tako da ne bih imao više šta da vam kažem. Neka svima služi na čast. Svak svoj krst nosi za sobom. Ja nosim svoj i otići ću čistog obraza i pred Gospoda Boga i mog  sina, a oni, oni neka gledaju, neka gledaju šta će, doći će i oni pred Božiju pravdu i pred Božiju istinu. Neka im Bog, neka im Bog sudi – rekao je jecajući otac poginulog Milomira, Milovan Milivojević.

Presuda Apelacionog suda doneta je jednoglasno od strane sudskog veća u sastavu: Jovica Ilić kao predsednik sudskog veća, Aleksandar Blanuša kao član (ujedno i predsednik Apelacionog suda u Kragujevcu i Đorđe Ristić, član sudskog veća u ovom predmetu.

Ta imena iz više razloga treba zapamtiti. Sa aspekta pravne nauke i pravosuđa u Srbiji, ovaj sudski postupak bio je na mnogo načina zanimljiv i značajan i postaće neka vrsta obrasca za budućnost ali i za izučavanje.

Advokat Vladimir Todorić bio je u njemu još pre zvaničnog početka suđenja, od već pomenutog razgovora porodice Milivojević sa Aleksandrom Vučićem nakon koga je i došlo do suđenja, pa sve do kraja.

– Bez obzira što je osuđen Toma Stojić bio trećeokrivljen, njega posmatram kao žrtvenog  jarca. Jednostavno, bio je preveliki zalogaj za srpsko pravosudje da baš niko ne odgovara za gubitak dva ljudska života, pre svega zbog nezadovoljstva javnosti  koje je ovaj događaj  izazvao. Ja sam lično imao sumnje od samog početka kada se otvorio postupak pred drugostepenim sudom da se ide u smeru koji smo danas videli. Tomo Stojić je 2019. godine, prestao da radi u Fabrici i to je bilo indikativno  da se pravi situacija u kojoj će upravo on biti „žrtvovan“ – kaže advokat Todorić.

Porodica Milivojević

Porodica Milivojević, otac Milovan, majka Nela i sestra Mirjana izgubila je sina i brata Milomira koji je vrelog letnjeg dana na svom radnom mestu u fabrici MB Namenska u Lučanima zadobio teške telesne povrede zbog kojih je preminuo dvadesetak dana kasnije na VMA.

Milomir Milivojević, zadobio smrtonosne povrede na radnom mestu u fabrici MB Namenska u Lučanima

Sud zvanično nije utvrdio ni šta je bio uzrok nesreće, ni šta se zapravo dogodilo, a reč „eksplozija“ bila je gotovo zabranjena na sudskim ročištima i insistiralo se na izrazu „zapaljeni barut“. To je valjda trebalo da vodi zaključku da su Milomir i njegov stariji kolega Ignjatović stradali od zapaljenog baruta, a ne od eksplozije. Lekari na VMA su porodici Milivojević rekli da Milomir nije preminuo zbog teških opekotina koje je doživeo, već od povreda unutrašnjih organa tzv. blast povreda koje su nastale na sličan način kao kad na ratištima stradaju vojnici od snažnih eksplozija koje se dogode u njihovoj neposrednoj blizini.

Blast povrede, (engleski: Blast injury) su složene (udružene) fizičke povreda tkiva i organa koja nastaje nakon direktnog ili indirektnog dejstva udarnog talasa eksplozije. Blast povrede nastale u toku eksplozije, najčešće su iz grupe mehaničkih povreda i mnogo su teže ako nastanu u zatvorenom prostoru.

Novinarima se posle izricanja presude, nakon izlaskaiz sudske sale, obratio i otac stradalog mladića, Milovan Milivojević.

– Ne znam šta bih vam rekao. Sav se tresem, ovo je ogledalo Srbije, ovo je vrhunac i sramota. Posle osam godina zavlačanja, zaluđivanja žrtvuje se i osuđuje se Tomo Stojić, koji je manji krivac, a ne direktan rukovodilac Raketnih goriva gde je moj sin izgubio život. Ostaće pitanje koliko košta sloboda u Srbiji. Ovo je moja pravna država gospodina Aleksandra Vučića, našeg predsednika, koji je udostojio mene i moju porodicu, primio nas. Pun sat smo s njim razgovarali. Sve nas je slagao i prevario. Moj život više ne vredi ništa. Mogu da ga ostavim ovde, mogu da ga založim. Odgovorno tvrdim  ovo je presuda Aleksandra Vučića. Da ne nabrajam ove njegove poslušnike, kod kojih sam bio. Ove bivše ministre odbrane: Zorana Đorđevića, Aleksandra Vulina, Gašića i ostali. Na žalost, moj sin je izgubio svoj mladi život u fabrici Milan Blagojević-Namenska, gde je pre njega 20 njih izgubilo život. I nikad niko nije bio kriv, nikad niko nije odgovarao.

Uvek se to zataškavalo, uvek se to pokrivalo, uvek su mrtvi bili krivi. Evo tako i sada. Žrtvovan je Tomo Stojić, on je napustio fabriku dve godine posle nesreće. Da nije napustio fabriku, ja vam odgovorno tvrdim da bi i on bio oslobođen, da je u fabrici, ovako je on pušten iz vode. Tako kažem, Vladimir Lončarević, koji je i dalje šef raketnih goriva, da je bio osuđen, tu bi fabrika priznala svoju krivicu. Fabrika iza koje stoji država, iza koje stoji ministar odbrane, iza koje stoji Aleksandra Vučić.

Milovan Milivojević i advokati Borivoje Borović i Vladimir Todorić ispred Osnovnog suda u Ivanjici nakon izricanja prvostepene presude

To njima nije bilo u interesu. Prolongirali su koliko su mogli, produžavali su koliko su mogli, nadajući se da ćemo mi odustati. Nadali su se, možda, i da ću ja umreti.  Dočekao sam kraj suđenja. Šta da vam kažem? Jedna… jedna budala, moram tako za sebe da kažem, je ušla u borbu protiv državne fabrike, protiv režima, protiv države iza koje svi znamo ko stoji.

Bitku sam izgubio, nema veze. Ja znam da moj sin nije kriv. Ali eto, tata nije uspeo ni da ga spasi, ni da dokaže da su ga ubili svojom neodgovornošću, bahatošću, nepoštovanjem propisa. Objekat u kome je moj sin, ispred koga je moj sin stradao, i danas dalje radi, i danas nema ni građevinsku, ni upotrebnu dozvolu, kako ovde sadašnji generalni direktor reče, na jednom odročištu. Bivši izvršni direktor a sadašnji generalni. Ni most na Moravi, kaže, nema dozvolu, pa preko njega saobraćaj ide. To je, nažalost država u kojoj živimo. To je pravosuđe. Samo još ovo ću vam reći. Ne daj Bože nikome, ovo što sam ja doživeo – rekao je Milovan Milivojević,posle izricanja pravosnažne presude za nesreću u kojoj je njegov sin izgubio život.

I šta reći na kraju puta koji je trajao od 14. jula 2017. godine kada se dogodila fabrička nesreća do 14. maja 2025. godine kada je u Apelacionom sudu u Kragujevcu izrečena presuda. Gde smo pošli i dokle smo stigli. Pravo i pravda nisu isto, pravo ponekad bude zadovoljeno na sudu, pravda skoro nikada.

U ovom slučaju nisu ostvareni ni pravo ni pravda, a da li nam treba takvo pravosuđe procenite sami.

– I daj Bože, neka moj sin bude poslednja žrtva ove fabrike. A ovo na sudu neka služi na čast. Ovo je obraz. Ovo je obraz Aleksandra Vučića – kaže Milovan Milivojević.

__________________________________________________________________