Čačanska studija o normalizaciji nenormalnog

Advokat Ivan Ćalović

Ovaj tekst je satirično-filozofska interpretacija javno dostupnih informacija. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ljudima je nažalost autentična, a sa demokratskim procesima – slučajna.

Postoji li u stručnoj literaturi naziv za trenutak kada realnost postane toliko apsurdna da nadmašuje granice satire? Čačak je postao mesto gde logika dolazi da umre, a apsurd da vlada. Ovde se svakodnevno dešavaju stvari koje bi Kafka smatrao preteranim, a Jonesko previše komplikovanim za svoje drame apsurda.

U centru našeg filozofskog eksperimenta stoji fenomen koji definiše naše vreme – vlast bez legitimnosti, vlast koja se ne zasniva na demokratskoj volji, pravnoj osnovi ili moralnom autoritetu, već na pukој sili i manipulaciji. Ova vrsta vlasti nužno proizvodi apsurdne situacije jer pokušava da racionalnim obrаzloženjima opravda neracionalnu osnovu svoje egzistencije.

Naši gradski funkcioneri diplomiraju tajno, brzo i bez svedoka. Može li neko da upravlja gradom bez validne diplome? Pitanje nije samo u diplomi već u tome što grad vode ljudi upitnih kvalifikacija. Čak dve trećine direktora javnih preduzeća u Čačku steklo je diplome u kasnijem životnom dobu. Čačak je prvi grad na svetu gde se sa ponosom najavljuje „odliv mozgova“ kao najveći uspeh, a školovani ljudi pozivaju da odu „diljem Evrope i sveta„.

Grad nam vode funkcioneri koji su toliko “pametni” da su neki od njih stekli tri diplome za pet godina, a imamo i direktore koji su završavali fakultete pre nego što su fakulteti dobijali dozvolu za rad – što je akademski ekvivalent rođenja pre začeća. Sve sami diplomirani menadžeri i ekonomisti…Logika je kristalno jasna: obrazovani odlaze, neobrazovani ostaju na vlasti. Genijalno!

Ekonomska filozofija čačanskih „upravljača“ zasniva se na principu koji bi čak i najoptimističniji makroekonomista smatrao preambicioznim – teoriji da se novac može trošiti brže nego što se može zaraditi, a da posledice tog čina nikad neće stići do onih koji ga troše. Ovde se poreskim novcem raspolaže kao da je reč o beskonačnom resursu, kao da postoji neki metafizički izvor sredstava koji se obnavlja srazmerno sa njihovom neodgovornošću.

Čačanski funkcioneri razvili su ekonomsku doktrinu koja bi Adama Smita dovela do filozofske krize identiteta – uverenje da se gradski budžet može tretirati kao lični tekući račun, a da javna preduzeća postoje isključivo da bi zapošljavala rođake, kumove i partijsku bratiju.

U ovom ekonomskom sistemu, profitabilnost se meri brojem zaposlenih srodnika, a efikasnost stepenom u kojem se može izbeći odgovornost za loše rezultate. Posebno rafiniran segment ove ekonomske filozofije predstavlja praksa da se određeni javni poslovi završavaju preko menjačnica – jer zašto bi se koristili tradicionalni bankarski kanali kada postoji mogućnost da se transakcije obave u sivoj zoni transparentnosti?

U ovoj čačanskoj verziji „1984“, istina nije ono što se može dokazati, već ono što vlast kaže da je tačno. Dok građani traže transparentnost budžeta, gradske vlasti praktikuju filozofiju „informacije su državna tajna“ – zašto narod treba da zna kako se troši njegov novac? Filozofi vekovima postavljaju pitanje o prirodi realnosti. Čačak je dao odgovor – realnost je ono što si spreman da prihvatiš kao normalno.

Kada direktori javnih preduzeća, čije su kvalifikacije misterija veća od Bermudskog trougla, zarađuju i po nekoliko puta više od prosečnih građana koje „predstavljaju“, onda smo ušli u carstvo gde se ekonomska logika predaje pred magijom političkih veza.

Čačanski cirkus nije samo lokalna pojava – to je ogledalo cele nacije, simbol vremena u kome živimo. Oni predstavljaju trijumf medioкriteta nad kompetencijom, rodbinskih veza nad zaslugama, sile nad argumentima. Paradoks je savršen: oni koji najmanje znaju o ekonomiji upravljaju resursima, a oni koji najmanje rade zarađuju najviše. To nije problem sistema – to je sistem kao problem.

Demokratija po čačanskom receptu dostigla je svoj “evolucijski vrhunac”, jer su „pesnice“ postale legitiman način političke komunikacije, a „guranje“ prihvaćena skupštinska procedura. Kad god se pojavi složeno pitanje koje zahteva stručnost ili argumentovanu raspravu, naša vladajuća politička elita pribegava najstarijom obliku diplomatije – gladijatorskoj areni, gde se umesto ideja sukobljavaju ego i mišići.

U čačanskoj interpretaciji demokratije, fizička snaga postaje mera političke istine.

Naše lokalne aristokrate razvili su rafinirani sistem genealoške amnezije: porodično stablo im seže tek do poslednje stranačke reorganizacije, a sve pre toga pripada maglovitom periodu „tranzicije“. Kao što Heraklit reče da se u istu reku ne može ući dvaput, tako se naši politički kameleoni u isti život ne vraćaju dvaput – uvek se rađaju iznova, svaki put sa čistijom biografijom i plemenitijim predcima.

Ovdašnji establišment zasniva svoju ekonomsku filozofiju na aristotelijanskoj teoriji spontane generacije: bogatstvo nastaje prirodnim putem iz čistog afiniteta prema javnom dobru.

Njihov kapital ne potiče iz sumnjive prošlosti, već iz budućnosti – to su investicije koje će se tek opravdati kroz dugoročnu viziju razvoja. U našem gradu, svaki klijentelizam je zapravo pedagoška mera, svaki nepotizam – socijalna politika, a svaka netransparentnost – zaštita privatnosti običnih ljudi koji ne bi razumeli složenost demokratskih procesa. Čačanski sokrati znaju da ne znaju odakle im novac, ali zato sigurno znaju da je pošteno stečen.

U suštini, čačanski cirkus je filozofska lekcija o tome kako se civilizacija vraća u varvarstvo – korak po korak, izbor po izbor, pristanak po pristanak. Kada društvo prestane da veruje u istinu, istina prestaje da postoji. Kada prestane da se bori za pravdu, pravda postaje privilegija odabranih. Kada prestane da čuva demokratiju, demokratija postaje fasada za autokratiju.

Demokratija ne umire od spoljašnjih neprijatelja već od unutrašnje ravnodušnosti. Ona ne propada jer je napadaju, već jer prestajemo da je branimo. Reflektori su ugašeni, a publika je prestala da aplaudira, jer više ne zna da li aplaudira iz navike, iz straha ili iz rezignacije. Počeli su da se pitaju – ne zašto se ovo dešava, već zašto su to dozvolili.

Istorija nas uči da svaki apsurd ima svoj prirodni kraj. Čačani su se probudili – ne iz nekog romantičnog revolucionarnog zanosa, već iz čiste filozofske nužnosti. Jer čak i najstrpljiviji narod ima svoju granicu tolerancije.

Pobuna dolazi kroz birališta – što je revolucija prilagođena XXI veku. Čačani će smeniti svoju pseudo-elitu ne mačevima već glasačkim listićima, ne kroz nasilje već kroz svest. Jer jedina prava demokratska revolucija je ona koja se odigrava u glavama građana: koji su prestali da se plaše, prestali da ćute, prestali da se prave da ne vide. Taj dan dolazi – ne jer je tako zapisano u zvezdama, već jer je tako zapisano u prirodi stvari: svaki sistem zasnovan na laži nosi u sebi klicu sopstvenog uništenja.

Arhimed bi rekao „Eureka!“ a Čačani – „Dosta!“.

Zavesa je pala u tišini. Bez aplauza, bez ovacija – samo spoznaja da je arena ostala prazna, a da su jedini preostali akteri akrobate.

_______________________________________________________