Borovnica u otkupu skuplja od maline

I ove godine borovnica iz domaćih zasada ostvaruje višu otkupnu cenu nego inače najprofitabilnije srpsko voće – malina.

Kako saznajemo, za kilogram borovnice proizvođači dobijaju oko 530 dinara, dok je prva oglašena cena maline kod jednog od najvećih hladnjačara u zapadnoj Srbiji nešto malo više od 400 dinara.

Kako kaže dr Aleksandar Leposavić iz Instituta za voćarstvo u Čačku i predsednik Naučnog voćarskog društva Srbije, kod nas berba ovog voća, u zavisnosti od godine, obično počinje u prvoj dekadi juna, a na većim nadmorskim visinama završava se tokom avgusta.

– Ponekad se desi da španska borovnica ostane duže na tržištu i to utiče na cenu u otkupu. I Maroko je sve prisutniji na tržištu, pa se i na rafovima u Srbiji ove godine nalazilo dosta borovnice i drugog jagodastog voća, pa čak i kontingenti smrznute maline iz ove zemlje, što ranije nije bio slučaj – kaže Leposavić.

Nekada marginalizovano voće sa svega tri do četiri hektara ekstenzivnih zasada u prvoj deceniji ovog veka, sada se gaji na oko 2.500 hektara. Naš sagovornik, međutim, smatra da je srpska borovnica završila svoju opsežnu fazu širenja.

Prema njegovim rečima, savremene tehnike gajenja i povoljni prirodni uslovi omogućavaju nam da imamo borovnicu kada je nema u ovom delu sveta i obezbeđuju postizanje vrhunskog kvaliteta i viših cena u odnosu na konkurenciju. Ali smatra da dominantno gajenje sorte „djuk” u različitim područjima utiče na to da proizvođači u zapadnoj Srbiji i na višim terenima u špicevima berbe ostvaruju znatno niže cene od onih u Mačvi.

– Takođe, smanjenju sveukupne cene doprinosi i činjenica da su naši izvoznici većinskim delom orijentisani na Holandiju, odakle se borovnica reeksportuje na treća tržišta – napominje on i dodaje da bez obzira na sve prednosti koje se pre svega odnose na kvalitet, da bi ostali i opstali na sve zahtevnijoj tržnici, u narednom periodu je neophodno raditi u više pravaca da naši borovničari posle izuzetnog uspeha ne dožive sudbinu malinara.

Prema njegovom mišljenju, zbog sveukupne ekonomske situacije, koja je već duže prisutna, ne može se očekivati značajnije povećanje površina pod borovnicom, niti pod drugim voćnim vrstama. Kako kaže, rast cena goriva, mineralnih đubriva i sredstava za zaštitu bilja, uz sve izraženiji nedostatak sezonske i stalne radne snage, značajno opterećuje proizvodnju i ograničava mogućnosti njenog širenja.

U takvim okolnostima, kako naglašava, očuvanje postojećih pozicija na tržištu i dalje unapređenje proizvodnje moguće je pre svega kroz primenu savremenih poslovnih modela i veću komercijalnu sofisticiranost.

On smatra da na prvom mestu treba osigurati aktivno upravljanje plasmanom na tržištima.

– Jer kilogram borovnice prodat direktno krajnjem kupcu ili pouzdanom trgovcu ostvaruje veću vrednost nego kilogram prodat holandskom posredniku – ističe Leposavić i dodaje da je za sada naše poslovanje usmereno na ovaj drugi model zbog čega ostvarujemo niže cenu u izvozu, a što se odražava i na cene u otkupu. Prelazak na prvi model zahteva ulaganja u marketing i razvoj kupaca, preciznu logistiku održavanja hladnog lanca i dosledno poštovanje sledljivosti koja će, pored ostalog, uticati i na veću prepoznatljivost naše borovnice kod krajnjeg kupca koji plaćaju najvišu cenu. Drugi način je efikasnija diversifikacija izvoza jer velika zavisnost od jednog tržišta, kao što je nama Holandija, nosi veliki komercijalni rizik.

– Ne treba podsećati šta se desilo sa našim proizvođačima jabuke zbog skoro jednostrane usmerenosti na tržište Rusije. Zbog toga je za borovnicu neophodno smanjenje koncentracije prodaje na ograničen broj kupaca i destinacija – ističe naš sagovornik i posebno naglašava da je potrebno razmišljati i o povećanju sortne raznolikosti.

Napominje da sorta „djuk”, koja je dominantna u zasadima zbog lakše tehnike gajenja u odnosu na druge, pokazuje određene nedostatke koji se odnose na mogućnost čuvanja, dužine transporta, ali i ukusa potrošača. Do sada su otkupljivači imali jedini kriterijum za našu borovnicu, a to je krupnoća ploda, uz zanemarivanje ostalih svojstava. Napominje da ovo i dalje ostaje jedan od kriterijuma, ali se sve više insistira na boljim organoleptičkim svojstvima, odnosno ono na čemu insistiraju krajnji potrošači, a to je ukus ploda. Zahtev trgovaca je i dalje duži rok održavanja kvaliteta nakon berbe. Kako objašnjava, to je u svetu uzrokovalo da pojedine privatne kompanije započnu sopstvene selekcione programe na stvaranju novih sorti koje će objediniti zahteve proizvođača, trgovaca i potrošača, a što je mukotrpan i neizvestan posao.

– Bez obzira na to, naš zadatak treba da bude smanjenje dominacije sorte „djuk” i uvođenje u proizvodnju više kvalitetnih sorti – kaže on i ističe da je za ovu proizvodnju jako važna efikasnost održavanja hladnog lanca i logistike potrebne za udaljene destinacije. Sve više pominje proboj na tržište Kine, koje je zbog porasta životnog standarda poslednjih godina postalo ogromna mogućnost za sveže proizvode kao što je borovnica. To obilato koriste čileanski i peruanski proizvođači, ali im je potrebno da mogu da garantuju temperaturne i tranzitne uslove koji mogu da očuvaju kvalitet voća tokom putovanja koje traje od 25 do 35 dana.

Pored Kine i ostale zemlje Azije su potencijal za plasman borovnice iz naše zemlje zbog potrebe održavanja viših cena koje je dosadašnjim načinom trgovine sve teže ostvarivati u godinama koje dolaze.

– Srpska borovnica za sada ima sve elemente lidera u proizvodnji ovog voća u ovom delu Evrope. Ali njena budućnosti nije u povećanju površina. Sada je potrebno pametnije planirati gde, kako i kome prodati ono što se već proizvodi i na taj način praviti razliku između konkurencije koja raste u obimu – i našeg proizvoda koji treba da raste u vrednosti – ističe Aleksandar Leposavić.