Tragedija jednog Borca

Двери Чачак обавештавају суграђане да су ове године изостале две битне свечаности у нашем граду. Свечана додела Вукових диплома најбољим ученицима средњих и основних школа, која се сваке године одржавала у Великој сали Културног центра и велика прослава поводом стогодишњег јубилеја фудбалског клуба “Борац” из Чачка.Тим поводом, објављујемо текст о догађају који се није десио: „У препуној сали Културног центра у Чачку, у присуству садашњих и бивших играча, тренера, функционера клуба, представника ФСС, људи из спортског и политичког живота града Чачка и целе Западне Србије одржана је свечана академија поводом једног века постојања Фудбалског куба Борац из Чачка. Поред свечане академије у славу 100 година постојања фудбалског клуба Борац приређена је и пригодна изложба фотографија на којима су неки од најзначајних момената из стогодишње историје клуба…“

Овако би вероватно почео уводник неког текста, да је наш Борац успео да поживи и дочека век свога постојања, али није се дало. Зашто? Десила се

ТРАГЕДИЈА ЈЕДНОГ БОРЦА

Борац се разболео, прво благо, да би временом то прешло у озбиљну болест, која је под теретом нагомиланих дугова била све тежа, да би се дошло у фазу из које се једноставно даље није могло што је имало за последицу да наш Борац своју животну мисију заврши 2019. године у 93. години постојања.

Те 2019. године неки “напредни” људи, који наводно виде боље, више и јаче, решише да „помогну“ Борцу и да га ставе на ноге и врате му стари сјај, те извршише пререгистрацију неког клуба из околине Шапца у Борац 1926, дадоше му црвено беле дресове са новим грбом и на тај начин наставише историју лоптања на игралишту крај Мораве.

Наш „оригинални“ Борац се још целе 3 године држао на папиру, да би до званичног брисања из Агенције за привредне регистре дошло 2022.године. Тада је званично стављена тачка на један фудбалски клуб који је свој живот почео 1926.године, једини фудбалски клуб који када је ушао у савезни ранг такмичења (Друга лига) у оној великој Југославији и никада из њега није испао.

Три пута је био на корак до пласмана у Прву лигу велике Југославије. Био је то клуб који је изнедрио бројне фудбалске асове, клуб који је свима нама Чачанима био у срцу, без обзира да ли навијамо за београдске вечите ривале.

Ових дана у Бањалуци се обележавао век постојања једног другог Борца, „великана из Платонове“, са којим наш Борац сада давне 1970. године, предвођен чувеним тренером Патком водио фудбалски „рат“ за улазак у Прву савезну лигу из кога је имењак из Бањалуке изашао као победник.

Имењак из Бањалуке није победио само у борби за улазак у Прву савезну лигу, већ и у борби за улазак у други век постојања. Док су Бањалука и Република Српска стали иза свога Борца и омогућили му да настави свој животни пут, те да догура и до „пролећа“ у УЕФА такмичењима, наша напредна власт није имала слуха за тако нешто са нашим Борцем или су можда имали, ако се под тим подразумева преименовање клуба из околине Шапца у Борац 1926, којим се створио лажни привид да један фудбалски клуб на буњишту крај реке Мораве лопта већ један читав век.

Поштеније је било да је наш „оригинални“ Борац кренуо из „бетон“ лиге, него што је зарад „хлеба и игара“ прекројена историја једног клуба и са њим историја једног града.

Ипак ова власт је изгледа имала мало морала (мада, пре би се рекло да није имала знања о веку лоптања крај Мораве) па није организовала прославу 100 година постојања ФК Борац, као што први пут у историји Чачка није организован ни свечани пријем за ђаке вуковце основних и средњих школа из Чачка у сали Културног центра, већ су књиге подељење по школама.

Душан Ружичић, члан Извршног одбора Српског покрета Двери

_____________________________________________________