I ja sam igrao za Borac – Bane Bokić

Dečaka Branislava Bana Bokića je Vladica Kovačević (nekadašnji igrač Borca, Prim. aut.) prvi put odveo na fudbal. Bane je trenirao fudbal, nekoliko meseci, kod Kolara i to na crnoj šljaci. Pomoćno igralište nije bilo travnato, ali, ne zbog toga, se okrenuo i posvetio košrci. Ipak, nismo mogli da ne pitamo za teniski angažman.

“Svi smo učestvovali na radovima oko teniskih terena. Međutim, jedan podatak, koji sam pročitao, je baš vredan pažnje. Sportsko društvo SOKO je imalo discipline atletiku, biciklizam, fudbal, odbojku… i tenis, i to 1926. godine. Bila je i fotografija, u Čačanskom glasu, da su dve devojke, kod Sokolane, na betonu, igrale tenis u beloj opremi”, seća se dobrica Bane.

Da li biste pomenuli i nekog Čačanina iz sveta tenisa?

“Miloš Vasović je otišao u SAD i tamo je stigao do trećeg, četvrtog čoveka teniskog saveza USA. Za naše, i američke, prilike za respekt. Tu su i David Pantović, Nikola Mišković, Peđa Milević u Kuvajtu, Kene, Drale, Mikan…”.

I da pređemo na košarku?

“Svi smo počeli u Želu kod Aca Janjića. Trenirali smo u “Ratku”, nas tridesetak, dolazio je i Kićan, na Želovo. Inače mi je, Mijo Rakočević, moj razredni starešina iz Dragiše, kazao da sa fudbala pređem na basket, prvo Žele, pa Borac”, priča nam Bane Bokić.

Prvi koraci u Borcu?

“Treneri su mi bili Radmilo Mišović, Conja Koprivica…Kasnije Ratko Joksić sa kojim smo igrali juniorske lige. Igrao sam sa Skobaljem Josipovićem, Jojićem, Stefanović iz Ušća…Svakako, bila je solidna ekipa”.

Koja utakmica Vam je ostala u sećanju?

“Pa sa Želom. Opasna utakmica, na nož, slomio sam i vilicu u sudaru sa Kurćubićem. Pauzirao sam, mislim, pet, šest meseci. Operisao me je čuveni doktor Trkulja”.

Sa 17 godina ste ušli u prvi tim Borca?

“Da, i nastupao tri, četiri godine. Igrao sam u timu za koji su igrali Radmilo, Maško, Drobnjak, Strugarevići, Radivojević, Katanić, Urošević, Jojić…Svi su bili stariji, ja sam bio klinac koji je dobijao priliku na prijateljskim i kup mečevima”.

U Studentu ste se izigrali?

“To je bio treći klub u Čačku, a igrali smo srpske lige, drugu i prvu. Prva je bila baš jaka liga, dobro takmičenje”.

Tu nisu bili Nico, Ljujo i ostali?

“Ne, ne, oni su bili u KK Gradac, kasnije su osnovani. Mi smo bili student i video sam i fotografiju u muzeju košarke. Upravnik doma bio je predsednik kluba, Mihailović – Cokula, a trener Branislav Vučićević, potom Šašić – čuveni Supa. Imali smo amatersku, ali respektabilnu ekipicu”.

Da se vratimo na Borac. Tim Borca svih vremena?

“Teško pitanje jer te košarke ne mogu da se porede. Ono što je istina, kada se pomene Čačak svi se sete košarke, Borca, Radmila i ostalih”.

Šta je YU 32 izbacilo u prvi plan kada su mlađe kategorije u pitanju? Opuštenost kod Borca?

“Više što se Žele opustio, uljuljkao. Jojić, Ratko i Vlade Androić su to iskoristili,  osnovali klub i započeli jednu lepu priču. Kasnije sam se pridružio, sa Kolarevićem u “Milici” gde sam i dalje ostao. Sa školom sam deset puta bio prvi, drugi ili treći u Srbiji. Košarka se igrala u svim školama, a naši rivali bili su Braća Jerković i 20. decembar, što su bile ispostave Partizana i Zvezde. Prvak Srbije bio sam 2005. godine kada smo igrali sa ekipom iz Vršca gde je Hemofarm sve dečake stavljao na jedno mesto, zbog uvida i kontrole. Pioniri, ali ozbiljna košarka”.

Kroz Vaše ruke prošli su baš poznati igrači, mislim postali su kasnije poznati?

“Pa sećam se, izvinjavam se ukoliko nekog zaboravim, Dumića, Panića, Majstorovića, Simovića (FMP), Kočovića, Alekse Avramovića…Kažem izvinjavam se ako sam nekog preskočio. Svakako, neki su stigli daleko. Mi smo škola sa najviše polaznika, poznata po košarci jer su igrali Kićan, pa Malina sa kojim sam bio četvrti u Srbiji, ali ga ja nisam trenirao”.

Kažu “Bermudski trougao”?

“Pa da. Nema ni jedan kilometar rastojanja od Kićanove kuće, Malininog stana i naravno Aleksinog”.

Nešto lepo se priprema od KK Mladost?

“Da, ali o tome će Dobrilo Jojić govoriti”.

Budućnost čačanske košarke?

“Složio bih se sa Šulom, vrh je Borac, a ostali rade za Borac. Deca moraju da imaju prohodnost, od pionira, kadeta, juniora iz Mladosti, Žela, Čačka 94…”.

Kažu da ste jedan od najboljih trenera za mlađe selekcije?

“Deca već u pionirima nauče sve što mogu da usvoje. Moj prvi zadatak je da deca zavole košarku. Dakle, prvo treba voleti decu, pa da deca zavole košarku i da ostanu u košarci i da nauče da pobeđuju. Svi kažu, važno je učestvovati, ali ja ih pitam: “Da li ćemo da učestvujemo ili da pobeđujemo?” Oni kažu da pobeđujemo. I lepo je napravljeno da se završni turnir organizuje u Atenici, tu su i roditelji koji učestvuju u pobedama i porazima, dele se priznanja, raduju se deca…Ne tuguju mnogo”.

Nekada se počinjalo sa 16, 17, 18 godina, a sada znatno ranije. Šta je bolje?

“Pa treba ranije krenuti, ali da se igraju, da vole treninge…Mi smo po celi dan bili izvan kuće, a sada su tu telefoni…Ukoliko nije bilo treninga igrali smo fudbal, košarku, sada ih treba odvojiti od pošasti. Potrebno je da treniraju, bez pritisaka, pa će sami odabrati put. Nema pritisaka od roditelja, trenera, već da se igraju.Idealno bi bilo da stvaramo igrače i pravimo rezultate, ali to teško ide. Međutim, naiđe generacija vrhunskih đaka pa i vrhunskih sportista. Pa usledi zatišje, pa opet se pojave fantastična deca…Čačak ima tradiciju što znači da ima i trenera, a i roditelji su vezani za košarku, odrastali su u tom miljeu. Lepo je kada naša deca igraju, kao nekada u Borcu. Svi iz grada i tek poneko sa strane”.

Podignuti su, u dvorani Borca, baneri nekih igrača. Koga još treba priključiti?

“Pa ima puno zaslužnih igrača. Košarkaša koji su po deset godina igrali za prvi tim. Međutim, to je pitanje za sam klub. Šta se vrednuje, rezultati u klubu, u Čačku, u Srbiji ili svetu. To je jedna simbolika, mislim na banere”.

Šta Žele znači za košarkaški Čačak?

“Žele je legenda. Neke stvari nisu odrađene, mogao je više…Izvinjavam se deci koju nisam pomenuo, a svako ima svoje mesto i svoj klub”, zaključio je Bane Bokić.

Đurđe M. /Kablarnet.rs