Ja, magarac

Kada pogledamo na šta nam liči politička scena i kako se prema svojim građanima ponaša  rukovodstvo države na čelu sa predsednikom, s pravom  treba da budemo ljuti na obrazovni sistem, kada već roditelji nisu odradili svoj deo posla, a potom i ostale institucije. Kako to rade prave pedagozi, učitelji, nastavnici najbolje je opisao jedan Nebojša na društvenoj mreži X. Njegov status prenosimo u celosti.

Od svih učitelja, nastavnika, profesora koji su prolazili kroz moj život tokom školovanja, nastavnica srpskog jezika u osvnoj školi je ostavila neizbrisiv trag, jedino se jasno sećam lekcije koju nam je dala! Gospođa se zvala Sofija Đikić! Veoma jednostavna lekcija – Kad god kažeš ‘Ja’, ona doda ‘magarac’! Kad napišeš ‘Ja’, ona iznad crvenom hemijskom dopiše ‘magarac’.

Malo, po malo, svi smo se manje više odučili da ne koristimo tu ličnu zamenicu, već smo to prvo lice jednine pretvarali u glagolske oblike! Prošlo je mnogo vremena, ponekad se setim stare nastavnice i njenih lekcija koje su ostale za ceo život.

Kad bolje razmislim ta lekcija me naučila da na vreme osetim loše ljude! Svi oni kao po pravilu počinju rečenicu sa glasnim ‘Ja’, ističući sebe u prvom planu, primera imamo mnogo u javnom prostoru, počevši od vrlog nam preCednika pa na dalje!

Da li iko može da zamisli Ivu Andrića da kaže – Ja sam napisao knjigu „Na Drini ćuprija“!? Isticanje sebe u prvom licu ima jedino smisla kada čovek da sebi i drugima reč i tvrdu veru da će nešto da uradi i to pojača i naglasi na taj način. Takođe, kada želi da prihvati apsolutnu krivicu za neko nedelo i kaže – Ja sam kriv!, što je veoma retko u javnom prostoru, barem ne mogu da se setim toga.

Dakle da ponovimo dobri ljudi – Kad god zaustite da kažete „Ja“ tamo gde mu nije mesto, setite se magarca i njegove svetle uloge u jezičkom vaspitavanju vaskolike omladine i ostalih…

__________________________________________________________