Stevo Pantović – Lični stav – Pogrešna kopija ruske priče

Пише: Стево Пантовић 

Неко је председнику Србије Александру Вучићу објаснио да, ако хоће дуго да опстане на власти, треба да копира систем организације власти председника Руске Федерације Владимира Путина.

Погрешно!

О резултатима нечије политике суди време, односно историја, како о државничким и билатералним тако и о економским, социјалним достигнућима. Из наше недавне прошлости смо научили шта значи “после мене  потоп”.

Родитељи који својој деци оставе међусобну љубав, братство и слогу – успели су. Они који својој деци оставе куле и градове које не могу да поделе и постају једни другима непријатељи – промашили су своју родитељску мисију  Јасно као дан.

Како год мерили учинак председника Србије, из угла данашњице, или из угла поствучићевског времена, чија је пројекција већ данас јасна, иза њега остаје “русвај”. Зато је копија руске приче погрешна.

Aleksandar Vučić Foto: Nenad Kovačević

Примена руског управљачког система који се покушава применити у Србији не само да је погрешна, већ и погубна за државу, јер иза себе оставља “русвај”.

Прва страница копије је примена система ротације у две највеће столице, председничке и премијерске, уз изборне манипулације.

Друга страница копије је стварање јединства верске и политичке номенклатуре, не цркве и државе, већ духовних великодостојника и тзв. политичке  елите.

Потенцирам на овим појмовима, јер морамо научити, и ми и они, ако хоћемо да будемо цивилизовано друштво, да су црквени великодостојници слуге свом народу, као што су припадници власти слуге својој држави, опет народу као најважнијем фактору државе.

По Уставу или Конституцији, систем управљања у Русији је председнички, а Србија је парламентарна република где је извршна власт – влада са премијеом на челу. Преузимње ингеренција владе од стране председника државе је антиуставно, са јасним елементима државног удара. Ово је сасвим довољно да изазове нестабилност у држави, уставну, правну, друштвену и политичку кризу.

Foto: Predsedništvo Dimitrije Goll / Ministarvo odbrane

Путин јесте 2008. године, због уствних ограничења, препустио председничку фотељу блиском сараднику Дмитрију Медведеву и преузео улогу премијера. Међутим, суштински, Путину није могло да се замери рушење устава Русије у претходном периоду, пре ротације. Осим тога, у том тренутку имао је подршку више од седамдесет одсто становника Русије, тако да је нова ротација, кроз четири године, сматрана очекиваним процесом у то време.

У Србији ситуација је другачија и, ма како извршена, нова ротација истих људи и политичких опција води Србију у суноврат, због дубоке подељености и неквалитета владајуће гарнитуре намештеника.  Морамо бити свесни старе изреке “пироман никад не може бити ватрогасац”.

Прича друга

Зближавање до уједињења црквене и политичке елите у Русији, чију копију покушавају у Србији да изведу последњих месеци, нешто је што је у Русији прихваћено као реално стање, без много критике.

Наравно, можемо поставити филозофско питање – каква то велика љубав и поверење могу бити између власти и цркве, ако узмемо историјску чињеницу да је у Русији, односно Совјетском Савезу осамдесет година, а у Србији педесет година, власт прогањала представнике свештенства, а њихову имовину уништавала.

Foto: Privatna arhiva

Који је то народ чија власт то чини?  Да ли ће тај народ опет бити спреман да, ако треба да  бира између своје духовности и неке власти, одабрати власт, ма каква да је?

Имам утисак да је дошло до зближавања црквених великодостојника и власти СНС-а управо из страха и немогућности дa се одговори на суштинско питање – чији је ово народ?

Значи ли то да све заједничке платформе Синода и Владе (читај председника Вучића) и манифестације представљају интересну акцију и једних и других – црква да спасава напола потонули брод СНС-а, а власт да даје логистику амбицијама црквених великодостојника?

Судећи по изјавама и понашању, рекао бих да значи.

Пошто је црква у новој Русији временом постајала све моћнија са великим потенцијалом верника, а држава Русија у новоствореној геополитичкој ситуацији све  угроженија, потребно је било успоставити унутрашњу чврстину, као вид државотворне политике.  Због односа и стања између ове две институције, њихово зближавање је прошло као природан процес.

Не можемо да не извучемо закључак да је приближавање те две институције у Србији – страначког, а не државотворног карактера, и да то не би требало спроводи у тренутку дубоке подељености у народу.

На тај начин се искомпромитовало црквено руководство пред огромним бројем верника, док је власт још једном показала да је спремна на све, не би ли сачувала позицију и криминални капитал.

„Успешна“ копија

Једино у чему је Србија, нажалост, успешно копирала руску причу су економија и привреда, али из периода деведеседих година, тзв. јељцинске Русије.

Организовање коруптивних шема, лансирање у орбиту безкрупулозних личности као носиоца коруптивних ланаца, са задатком приближавања и уласка у породицу и окружење председника ради достизања циљева, било је увертира даљих активности.

Уследило је узимање кредита без претходних програма, избацивање новца и капитала у иностранство без контроле, надувавање инвестиционог балона до пуцања. Резултат стиже брзо, већ 1998. године у августу, и државу убија дефолт.

Закључак је да две странице погрешних копија руске приче, као и један оригинал, воде Србију у суноврат и, рекао бих, представљају обострану штету међусобном разумевању две државе.

Аутор је члан ИО Покрета Моба

________________________________________________________