Повратак кући или сусрет с маћехом

Након што је руководство НИН-а саопштило да се овај најстарији недељник на Балкану враћа кући и прелази у власништво „Политике“ од које се одвојио деведесетих година, отворило се питање: враћа ли се заиста својим родитељима или га чека маћеха?

О овој теми УНС је покушао да разговара са угледним новинарима који познају историју НИН-а или су у њему радили у преломним периодима, као и са бившим уредницима и новим власником. Већина њих није желела да разговара јавно, док су се други незванично присећали времена када су радили у НИН-у.

Бивши уредник НИН-а и један од уредника у недељнику Радар Милан Ћулибрк за сајт УНС-а рекао да је овакав развој догађаја потпуно очекиван још од тренутка када је компанија Рингиер Србија д.о.о. пренела целокупан власнички удео на Јелену Дракулић Петровић.

– Наслућивали смо да је преношење са Рингиера на Јелену Драковић било само међукорак, како Рингиер не би преузео репутациони ризик да једно до тада професионално и независно гласило преда у руке власти. Зато је урађен тај међукорак, да би то формално урадио неко трећи и да би се они из целе приче извукли ‘чистих руку’ – објаснио је Ћулибрк.

Група новинара и уредника која је тада напустила НИН је, како је навео Ћулибрк, већ тада наслућивала да ће нови власник бити Бобан Рајић. Знали су, додао је Ћулибрк, да ће, када се то деси, свакако отићи, па су, како је навео, одабрали да оду раније.

Ћулибрк је истакао да верује да се Бобан Рајић определио на овај корак јер медије купује у име неког трећег, али да, нажалост, нема довољно доказа који би то и потврдили.

– Једино ми је жао што нисмо успели да сачувамо најстарији дневни лист и најстарији недељник на Балкану – навео је он.

Доајен новинарства Манојло Мањо Вукотић, коментаришући најновију продају НИН-а, за УНС каже да се “НИН не враћа у своју кућу”.

– Био је део великог медијског гиганта, али те куће више нема. Враћају га ситним препродајама, као што су га и отуђили. Најављују успех, а тамо је мермерни стуб, дневник ‘Политика’, испуцао до самих темеља и само што се не сруши. Опростимо се од НИН-а, његовог некадашњег угеледа и његове моћне новинарске радионице – рекао је Вукотић.

Некадашња новинарка у НИН-а Ружа Ћирковић, с друге стране, сматра да је боље за НИН да буде у власништву „Политике“.

– „Политика’ није оно што је некада била, али јасно је да је то најбоља школа новинарства коју познајем, а радила сам у свим могућим медијима. Каква год да је ‘Политика’, НИН-у је боље у ‘Политици’ него тамо где је досад био – навела је она.

Ћирковић је истакла да се нада да ће НИН бити оно што је некада био – НИН новинара слободних аутора.

Један од новинара који је у НИН-у радио у тренутку преласка у власништво Рингиера присетио се тог периода и како каже, “гиљотине на коју је НИН ишао”.

– То није била приватизација, то је била гиљотина – каже он за УНС.

Како је рекао, пре тога је, деведесетих година, НИН под драматичним условима отишао из “Политике”.

– Након мирног периода, НИН је почетком двехиљадитих практично отеран на приватизацију као на гиљотину. Редакција је тада имала сталне контакте са влашћу и у почетку је било политичке воље да се приватизација, која је била прописана законом, заврши у корист запсолених – рекао је за УНС новинар који је желео да остане анониман.

Како је истакао, постојала је и идеја да запослени преузму власништво, али нису имали финансијских средстава, па су пронашли домаћег инвеститора који би са њима чинио конзорцијум.

– Ипак, на крају је на тендеру НИН продат Рингиеру. Зашто је то тада тако урађено, само можемо нагађати. Био је то хаотичан процес, пун закулисних политичких радњи – рекао је он и додао да су након ове приватизације бројни одлични новинари као неподобни отишли из НИН-а, отерани или спуштени на најниже лествице да “буду помоћници новинара”.

НИН је основан 1935. године као „Недељне информативне новине“, али је његово излажење прекинуто током Другог светског рата. Обновљен је 1951. године у Београду и убрзо постао један од најзначајнијих политичких и културних часописа у тадашњој Југославији.

Током социјалистичког периода био је део државног издавачког система и пословао у оквиру Политике, која је тада представљала централну медијску кућу, где је стекао статус важног политичког недељника.

За време деведесетих овај недељник је пролазио кроз турбулентну фазу, карактеристичну за целокупну медијску сцену Србије. Ову фазу одликовали су политички притисци, економска криза и пад тиража. Упркос томе, успео је да задржи статус једног од најутицајнијих политичких часописа у земљи.

У НИН-у 1992. године избија штрајк, после кога се он издваја из издавачке куће Политика и почиње да ради самостално.

У марту 2009, НИН је приватизован и продат компанији Рингиер за 810 хиљада евра, пише на сајту Media Ownership Monitor.

Већ наредне године Рингиер улази у партнерство са немачким медијским концерном Аксел Спрингер, па НИН постаје део компаније Ringier Axel Springer Србија. У том периоду пословао је у оквиру велике регионалне медијске групације која је управљала бројним штампаним и дигиталним медијима у источној Европи.

Након раздвајања Рингиера и Axel Springeра почетком 2020-их, швајцарски Рингиер преузима пуну контролу над пословањем у Србији. Убрзо потом власништво над компанијом „НИН д.о.о.“ прелази на Јелену Дракулић Петровић, дугогодишњу директорку Рингиер Србија. Тај период обележиле су и значајне промене у редакцији, укључујући одлазак дела новинара почетком 2024. године.

Најновији заокрет уследио је пре неколико дана, када је објављено да компанија „Политика новине и магазини“ (ПНМ) преузима НИН и права на његов бренд. Тиме се недељник, после више од три деценије од издвајања, поново вратио окриље Политике.

У јавности је, од стране сада већ бивше власнице, али и новог власника, тај потез представљен као симболичан повратак „матичној кући“ и поновно повезивање два историјски најзначајнија штампана медија у Србији.

__________________________________________________