Energetska efikasnost na srpski način: Između ambicije i realnosti

Piše: Aleksa Tešić

Kako je moguće da severnije evropske zemlje, koje imaju hladniju klimu, troše višestruko manje od domaćinstava u Srbiji? Odgovor i rešenje je u energetskoj efikasnosti.

Srbija je od 2022. godine učesnik projekta „Čista energija i energetska efikasnost za građane“ (SURCE), za koji se zadužila kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj.

Ideja je jednostavna: domaćinstva širom zemlje dobijaju subvencije da zamene dotrajalu stolariju, uvedu nove sisteme grejanja, postave izolaciju ili se čak odluče za solare na krovu.

Stručnjaci za energetiku sa kojima smo razgovarali kažu da srpska domaćinstva  troše duplo više nego je domaće zakonodavstvo propisalo još 2011. godine, a troše više i od evropskih parnjaka, i to sve upravo kao posledica energetske neefikasnosti.

Prema projekcijama Ministarstva rudarstva i energetike, projektom SURCE bi se ostvarila ušteda energije između 25 i 30 odsto po domaćinstvu, smanjila emisija štetnih gasova, a građanima obezbedio udobniji život. Cilj je 50.000 saniranih domaćinstava do kraja petogodišnjeg projekta, dakle 2027. godine – i danas stoji na zvaničnom sajtu Ministarstva.

No, tri godine kasnije, ispod površine ovog projekta, krije se složen proces. SURCE jeste doneo određene rezultate: tokom 2024. godine 12.000 domaćinstava u 137 opština iskoristilo je priliku da dobije subvencije. Ipak, kako ukazuju stručnjaci, ukupni doprinos energetskoj efikasnosti na nacionalnom nivou i dalje je – marginalan.

Dušan Ignjatović, profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu kaže: “To je relativno malo para da bi se nešto moglo suštinski unaprediti. Potrebne su obično milijarde, ne milioni. Da biste vi unapredili Beograd, a mi smo istraživanje baš o tome neposredno pre i za vreme korone,  to su cifre u milijardama ako vi hoćete ceo gradinski fond Beograda da unapredite. Što je sa jedne strane opterećenje, ali sa druge strane je to ekonomski vrlo veliki potencijal i naravno mogućnost uštede je ogromna”.

Ostaju i nejasnoće po pitanju marko strategije i kriterijuma za dodelu subvencija opštinama, firmama i domaćinstvima.

Novinari su Ministarstvu poslali zahtev za pristup žalbama na projekat, koje su pristigle centralno, međutim, Ministarstvo rudarstva do današnjeg dana nije odgovorilo, a zvanične brojeve telefona ustupilo je Upravi za dijasporu.

Energetsko siromaštvo – hronični problem države i građana

Srbija već decenijama ima hronični problem energetskog siromaštva. Prema istraživanjima, najmanje 85% postojećih zgrada nije građeno u skladu sa standardima energetske efikasnosti.

Boban Pavlović, istraživač na Rudarsko-geološkom fakultetu kaže da je glavna prepreka novac, ali tu su i drugi sociološki faktori. “Ono što je glavna prepreka je, naravno, novac. Na ovu inflaciju –  koliko zapravo možete da uopšte odvojite, da uštedite, a kamoli da investirate u sanaciju objekta, a kamoli da kupite toplotnu pumpu ili novi kotao na pelet”, kaže Pavlović i dodaje da subvencije od 50% neretko jesu nedovoljne. “To 50% nije dovoljno, jer ako imamo u vidu količno primanja, a vama je investicija renoviranja nekoliko hiljada eura ili 5 do 10 hiljada eura ili zavisi koliko kuća pa da menjate i grejanje, znači vama u startu treba polo toga, a to pole je isto tako mnogo”, smatra Pavlović.

On ističe i razne sociološke faktore poput neosvešćenosti većinskog starog stanovništva, navike grejanja na energetski neefikasne sisteme, nedovršene kuće, domaćinstva koja se greju na drva jer poseduju šume, grejanje kvadrata izvan potrebe itd.

“Nekoliko desetina hiljada kuća je do sada (energetski) renovirano što je za dva I po miliona domaćinstava, koliko ih ima u Srbiji, kap u moru”, kaže Pavlović osvrnuvši se na program subvencija za energetsku efikasnost domaćinstava.

Najveći potrošači su kuće i zgrade

Kako kaže Dušan Ignjatovića, profesora na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, najviše energije u Srbiji troše zgrade i kuće.

“Najviše troše kuće koje su praktično pravljene bez nekakvih primene metode izolacije, to bi značilo baš kuće. Za razliku od toga zgrade su malo bolje, a pogotovo su dobre zgrade koje su upravljene u doba socijalizma. Dobre mislim imaju očekivane. Sve one troše primetno više nego ovo što je propisano pod zakonskim”, smatra Ignjatović.

Kada su u pitanju zgrade Ignjatović ističe da su najveći potrošači “zgrade koje su upravljene iz doba pre 1980. Jer one nemaju nikakvu termoizolaciju u svom sastavu”, i dodaje da se nove zgrade prave po standardima energetske efikasnosti.

“Međutim, mi pravimo procentualno gledano malo novih zgrada. To je svega 1% godišnje. Da bi mi promenili suštinu stvari pravljanje novih zgrada, mi bi morali da ili ubrzamo stepen  izgradnje, što se verovatno neće desiti, ili da se bacimo na postojeće zgrade.Tako da praktično za nivo neke energije efikasnosti na nivou države, mnogo veće je pitanje rekonstrukcija postojećih zgrada”, kaže Ignjatović.

Kako pokazuju dosadašnji podaci o prijavama na projekat energetske sanacije domaćinstava građaniSrbije najčešće apliciraju za najjeftinija i rešenja: stara peć na ugalj, drva ili lož-ulje. Skupi sistemi, poput solarnih panela ili toplotnih pumpi, ostaju u domenu privilegovanih.

Ministarstvo je 2024. godine uvelo novinu: socijalno ugroženi građani mogu dobiti subvencije i do 90 % troškova.

Ignjatović smatra da i ove relativno jeftine mere mogu da smanje potrošnju do 40%.

“Treba razdvojiti sisteme grejenja i samu zgradu. Zato što zgrada ko zgrada, ona ima svoje materijalne karakteristike i tu su praktično najveći gubici, najčešće kroz stolariju i zato ljudi prvo i menjuju prozore, potom i kroz neizolovane fasadne zidove. Ako je kuća samo po sebi dobra, onda ima smisla koristiti više od tehnološke sisteme, jer onda njihova primjena je malo skuplja, ali ima opravdanje. Nemamo opravdanje koristiti nešto što je efikasno, ako ja toga trebam da isporučim strašno mnogo. Jer nije sve jedno da li se ja grejem na “smederevac”, koji ima koeficijent korisnog dejstva 60%. To što znači da svega 60% energije iskoristi se za grejanje, ostatak ode u zalud. Ili imam, na primer, ove savremene sisteme kondenzacionih gasnih kotlova, koji imaju koeficijent korisnog dejstva skoro 1 ili tu čak i preko 1. Ili koristim možda čak i toplotne pumpe, pa se grejem na njih. E sad, koji sistem grejanja, ne zavisi koliko je kuća efikasna”, kaže Ignjatović.

Prozjumeri – od nade do razočaranja

Uvođenje solarnih panela trebalo je da bude simbol prelaska na zelenu energiju. U praksi, procedura je komplikovana, a investicija za neke teško isplativa. Cena ugradnje panela je u proseku od pet do deset hiljada evra. Iako država subvencioniše deo troškova, domaćinstvo i dalje mora da obezbedi značajna sredstva, neretko kreditnim zaduživanjem.

Ipak, broj prozjumera raste. Prema podacima Udruženja OIE Srbija, najviše ih je u Vojvodini – 1.100. Grad Beograd ima oko 500, dok jug i istok Srbije beleže manje od 900. Simbolično, opštine Crna Trava i Bela Palanka još uvek nemaju nijednog prozjumera.

Boban Pavlović, istraživač na Rudarsko geološkog fakultetu kaže da je “ono što je interesantno je da mi možemo dosta više da proizvedemo po metru kvadratnom instaliranog solarnog panela nego što mogu u Nemačkoj, a koliko solara ima u Nemačkoj, a toliko malo ga ima kod nas”.

On kaže da se investicija u solarne panele brže vraća sa većim računom za struju i većim utroškom.

“Što više trošite, više će vam se isplatiti.To što više plaćate pre ćete da sa svojom investicijom to da pokrijete, jer vi dobijate besplatnu struju. A sa EPS-om imate takav sporazum da sve što proizvedete u godini, on vam uzme i u odnosu na ono što vi potrošujete u toj godini, kad god trošite, oni to preseku, na nivou godine ili na nivou pola godine. Vi proizvedete najviše leti, uglavnom je tako, a možda trošite najviše zime, ali vi to sa EPS-om vi prebijete i oni vama ispostave na kraju godine tu razliku”, kaže Pavlović.

Šira evropska perspektiva

Evropska unija donela je direktive koje zahtevaju da sve nove zgrade do 2030. budu „gotovo nulte potrošnje energije“, dok se od postojećih traži postepena sanacija. Srbija, iako kandidat za članstvo, kasni u harmonizaciji. Dok susedne zemlje već uvode strože standarde gradnje i široke programe subvencija, kod nas i dalje dominira ad hoc pristup.

“Zapadna Evropa je u međuvremenu uložila ogromne pare u programe obnove zgrada, u dva ciklusa, tamo ide 80-ih, a posle 2000-ih, oni svoje zgrade primetno napredili na ovom nekom bazičnom nivou. Oni sad idu na neki viši nivo gde kuće sada treba da postanu energetski pozitivne, da proizvode energiju, a neki opšti standardi koji su teži su tzv. zgrade nulte energije, odnosno one koje su na godišnjem nivou energetski neutralne”, kaže Ignjatović.

On se osvrće na period socijalizma kada je prvi put na ovim prostorima donešen pravni akt u vezi energetske efikasnosti. “Poslednji ozbiljan propis je bio 1980. godine, potom inoviran 1988. godine, i tadašnji propisi u staroj Jugoslaviji su bili na nivou propisa u zapadnoj Evropi, ništa se nisu mnogo razlikali. Međutim, mi smo 20 godina praktično zaostajali“; kaže on.

Srbija se uskladila sa evropskom regulativom davnih dana, pa je tako od 2012. obavezno da sve zgrade imaju elaborat energetske efikasnoste i da imaju izdat i energetski pasoša, čemu prethodi energetski pregled kojim se potvrđuje da je urađeno ono što je projektovano, te se tom objektu tada izdaje energetski pasoš. U slučaju renoviranja starih zgrada, obavezno je unaprediti ih minimum za jedan energetski razred.

Boban Popović kaže smatra da bi za uspešan projekat subvencija za energetsku efikasnost domaćinstva bila potrebna klasterizacija domaćinstava.

“Pa recimo da grupišemo u jedan klaster ona područja gde već postoji razvijen infrastruktura daljinskog rejanja, i da se za takve sredine podstakne veće povezivanje domaćinstava na daljinsko grejanje, da se tu možda koriguju cene priključaka, da se u tom smislu ljudi motivišu, znači da mere budu specifičnije. Moglo bi u nekim sredinama koje imaju pristup ili u vlasništvu šumu- da se u tim krajevima domaćinstva motivišu da onda koriste tu biomasu, drvnu biomasu, ali održivije, da koriste neke modernije sisteme grejanja, neko centralno grejanje na taj način da se pomogne konkretnije. Tamo gde ima infrastruktura za gas, da se postakne poveđivanje domaćinstva na nagranje na prirodni gas. Takođe, tu su i energetske zajednice, institucije udruživanja građana, ali svakako da se radi na toj decentralizaciji”, zaključuje Pavlović.

On navodi primer Mađarske koja je građanima delila termovizijske kamere kako bi uporedili energetski efikasne kuće sa svojom, te se uverili “svojim očima” da mere energetske efikasnosti zaista prave razliku.