Ljubav prema velikim kamionima jača od svih nedostataka šoferskog posla

Danas, više nego ikada, stiče se utisak da ne postoje podele na tradicionalono muške i ženske poslove, što junakinje  ovog teksta najbolje potvđuju. Njihove životne priče su potpuno drugačije.

Različitih su godina, obrazovanja, interesovanja, ali Mariju, Tatjanu i Jovanu veže ista strast prema kamionima. S puno ljubavi i predanosti voze šlepere na  međunarodnim, zahtevnim turama, a da mogu da vrate vreme, u glas sve tri kažu, samo bi još ranije počele da se bave ovim poslom.

Kraljevčanka Marija Pendić je ljubav prema kamionima nasledila od oca. Vozi za slovenačku kompaniju, a budući da je i suprug profesionalni vozač kamiona, pre nekoliko godina odlučila je da zajedno s njim uplovi u sasvim novu životnu avanturu.

– Ovaj posao radim godinu i po dana, položila sam C i E pre 6 godina. Tata je vozio manji kamion pa sam na raspustima povremeno išla na put s njim i od tada postoji ljubav prema kamionima. Suprug je počeo da vozi pre desetak godina, pa sam i sa njim često putovala. Firma se nalazi u Sloveniji, vozi se Austrija, Nemačka, Švajcarska, Francuska, Španija, Portugal, Italija i Češka –  objašnjava Marija za naš portal.

Prednost su, kaže,  visina zarade i mesta koja se obilaze, ali i činjenica da nema direktnog kontakta sa poslodavcima, a mane su ,,život na točkovima“ i fizički poslovi koji, posebno za pripadnice nežnijeg polam nisu nimalo jednostavni.

– Mi dolazimo kući na dva-tri meseca. Tuširamo se na benzinskim pumpama. Koristimo javne toalete. Posao je  fizički zahtevan. Otvaramo teške cerade, vezujemo teret, a ponekad se rade  utovar i istovar ručnim paletarom. U Sloveniji su parkinzi ogromni, ali postoji problem za parking,  naročito u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj – dodaje ona.

Kada je saopštila da želi da vozi kamion, niko se, tvrdi,  nije iznenadio. Naprotiv, deca su od nje to i očekivala, suprug se obradovao jer će ponovo da žive zajedno, a ostali komentari joj nisu bili bitni. U kompaniji nije jedina dama. Iako dolazi povremeno do neprijatnih situacija, znatno je više kolega koji žele da pomognu.

– U našoj firmi ima 100 kamiona i dve žene, ali se u Evropskoj Uniji  često za volanom sreću žene, najčešće Rumunke i Poljakinje. Retko mi imamo mogućnost da se nešto družimo, jer je svako u svom kamionu na svojoj ruti. Ženama je nezgodno jer na parkinzima ima pijanih kolega Litvanaca, Indijaca, koji znaju da ,,dobacuju“. Neuporedivo je veći broj kolega koji su spremni da pomognu. Ima puno Balkanaca i nekako se uvek prepoznamo. Često vikendom i skuvamo zajednički ručak i posedimo – ponosno navodi Marija.

Jovana Vukajlović iz Leposavića je, takođe, ljubav prema kamionima nasledila od oca i dede, a čak i kada su oni prodali kamione, jedva je, kaže, dočekala priliku da položi za kamion i otpočne svoj šoferski život.

– Kada kad sam položila za auto, odmah sam znala da čekam prvu priliku da steknem uslove i da krenem da polažem za kamion. Tako sam i uradila. Bilo je predrasuda, raznih priča i ubeđivanja, ali mene to nije zanimalo, jer gledam da budem srećna zbog sebe, a ne zbog drugih. Trenutno vozim ture po Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji za firmu iz Novog Pazara – otkriva Jovana.

Ovaj posao, kaže, čovek mora da mnogo voli, jer iako ima prednosti, postoje i velika odricanja, pogotovo kada su u pitanju pripadnice nežnijeg pola.

–  Dosta se čeka na granicama, utovaru i istovaru, a  ima i posla sa papirima. To su neke stvari koje manje volim, ali su sastavni deo ovog posla.  Šoferski život se znatno razlikuje od života žena koje su kod kuće i rade neke druge poslove. Kamion postaje tvoja kuća i u njemu moraš da se organizuješ u drugačijim uslovima nego što to radimo kući.  Ženama je nezgodnije prvenstveno zbog higijenskih potreba koje su drugačije od potreba muškaraca. Ipak, u firmi imam kolege koji su me lepo prihvatili, kao i ja njih, pa nemamo neke predrasude. Naprotiv,  uvek smo tu da pomažemo jedni drugima kada zatreba – objašnjava ona.

Pored svih prednosti i nedostataka ovog posla, najteže joj, kaže, pada razdvojenost od deteta. Veliku podršku ima i od ukućana, posebno od roditelja koji vode računa o njenom desetogodišnjem sinu dok je ona na putu.

– Moji najbliži me podržavaju. Bez njihove pomoći ne bih mogla da radim ovaj posao, jer desi se da po nekoliko dana ne budem kod kuće. I pored toga, pripadne mi teško kada krenem na put znajući da nekoliko dana neću biti sa detetom. Ono što mi pomaže je to što znam da je za to vreme u sigurnim rukama, sa mojim roditeljima i da ništa neće da mu fali dok sam  odsutna. Tehnologije su napredovale, kada zatreba bilo šta, tu sam da se čujemo i vidimo preko video-poziva – navodi Jovana.

Tatjana Jevtić, rodom iz Kraljeva, živi u Nemačkoj i kamionom prevozi  gabaritne brodske  kontejnere koji se pakuju u brodove na terminalima u luci. Ovde je pronašla svoj mir, ali i stvorila uslove za lepo detinjstvo njenog sina. I pored svih problema i rizika koje nosi ovaj specifičan posao, ujutru se budi srećna, jer je to ono o čemu je i kao dete maštala.

– Prva želja  bila je  da postanem vojno lice kao moj tata, a onda kada se to nije ostvarilo, čekala sam trenutak kada će da se stvore uslovi da  ostvarim drugu želju i postanem profesionalni vozač kamiona. Kao neko ko je prošao mnogo nedaća u životu, u tom periodu borila sam se svim silama da sinu omogućim normalan život. Kao što to obično biva, posle kiše ogreje sunce i ukazala mi se prilika. Sećam se, bila sam presrećna i s neverovatnom željom sela sam u svoj prvi kamion – priseća se Tatjana.

Prvi kamion bio je sa hladnjačom, a nakon određenog vremena počele su da pristižu, kaže,  i druge, perspektivnije, poslovne ponude. Tada je ,,presekla“ i odlučila se da se preseli u Nemačku, jer je pružala najbolje uslove za život.

– Za prvi kamion sa hladnjačom vezuju me divne uspomene. Nije mi smetalo ni paljenje hladnjače kada sam na pauzi. Bile su prelepe destinacije i vožnje. Kada sam pristigla, počela sam da vozim kamion sa ceradom. Nakon operacije ruke upoznala sam sadašnje poslodavce i od tada radim u firmi gde se prevoze brodski kontejneri koji se voze iz luke u luku na brodske utovare i istovare – objašnjava ona.

Velika olakšavajuća okolnost u ovom poslu je, kaže, velika solidarnost profesionalnih vozača kamiona kakva god da je situacija. S obzirom da se kontejneri pakuju pod specifičnim uslovima i najmanja greška, što vozača, što kraniste, može da bude kobna. Zato, koncetracija pri svakom potezu je od ključne važnosti.

– Brodski kontejneri se pakuju kranom u brod na svim terminalima, gde postoje obavezna pravila koja moraju da se poštuju strogo zbog bezbednosti vozača. Posebno treba da se vodi računa kada su loši vremenski uslovi. Tada mora najviše da ,,radi mozak“, da ne dođe do greške. Prikolica za brodske kontejnere ima četiri šrafa koja moraju da se odviju kako bi kran podigao kontejner, a nekad imamo vrlo malo vremena za to.  Jedna greška može da košta života – otkriva ova Kraljevčanka.

Ipak, prednosti u šoferskom poslu ima mnogo, jer dame, ipak, imaju privilegiju u odnosu na kolege. Nedostataka ima, kaže, kao i u svakom drugom poslu, a zavisi i od toga da li vozi kamion sa ceradom, hladnjaču ili kontejnere.

– Nije to samo da sedneš u kamion i voziš. Mozak mora da radi 200 na sat. Ovaj posao traži odgovornost i veliku spretnost u svakoj sekundi da se reaguje. Koleginice koje rade ovaj posao u dosta situacija su hrabrije od kolega – zaključuje ona.

Životne priče ove tri dame još jednom su nas uverile da se ograničenja nalaze samo u našim glavama i da svaka predrasuda postoji da bi bila srušena. Našim sagovornicama, Mariji, Jovani i Tatjani, pak, želimo mirne i bezbedne evropske rute i da uvek s ovolikim žarom govore o svom životnom pozivu.

___________________________________________________________