siromastvo

Ovo su neki od najznačajnijih nalaza ispitivanja stavova javnog mnjenja o tome koliko i kako građani razumeju svoja ekonomska i socijalna prava koje je radila organizacija „A 11 – inicijativa za ekonomska i socijalna prava“ (Inicijativa A 11), s namerom da ispita da li javnost razume da svi imamo zagarantovana ekonomska i socijalna prava i da država ima obavezu da ih štiti. 

Kad je reč o uzrocima siromaštva u Srbiji, ispitanici smatraju da su glavni krivci „država, korumpirana vlast i političari”, „nezaposlenost”, „loša ekonomska raspodela”, „zastarela industrija”, „loša socijalna politika” ali i „kolektivna apatija”. 

Ispitanici smatraju da među najugroženije grupe stanovništva, o kojima država ne vodi brigu, spadaju: obični ljudi („bez veza, poznanstava, koji za sve moraju da čekaju red, na koji ni ne stignu”), radnici („rad na crno”, „prekovremeni rad”, „otkazi”, „noćne smene”), samohrani roditelji, osobe sa invaliditetom, stari i beskućnici. Suprotno očekivanju, javnost u Srbiji veruje da su grupe o kojima država najviše vodi računa: nacionalne manjine, Romi, izbeglice, penzioneri („pred izbore posebno”) i migranti, ističu u saopštenju „A 11 – inicijativa za ekonomska i socijalna prava“. 

Među najugroženija prava ispitanici su uvrstili i pravo na slobodu mišljenja („medijska cenzura“ i „neobjektivno informisanje“) iako ta prava spadaju u grupu političkih prava a ispitivani su o setu ekonomskih i socijalnih prava. 

Kao svoja najugroženija prava građani vide radnička prava kao i pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu.U prvoj grupi prava najveći problemi su „niske zarade“, „rad na crno“, „loši fizički uslovi rada“, „neadekvatna zaštita“, „smanjen broj dana godišnjeg odmora“. Kao najveće probleme u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu građani vide „liste čekanja na specijalističke preglede“, „nestručan kadar“, „manjak osoblja“, „skupe usluge u privatnim klinikama“. 

Mere štednje su pojam za koji građani znaju ali ga ne razumeju. Tek kad im se taksativno navedu neke od mera štednje, poput – smanjenja plata i penzija, zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, povećanje poreza, ukunut minuli rad – tek tada povezuju značenje tog pojma i sam termin. Takođe, nisu upoznati ni sa budžetskim planom a skupštinske prenose, kada uopšte prate, gledaju „da bi se zabavili“ a ne informisali. 

Na pitanje kome se mogu obratiti u slučaju kršenja ekonomskih i socijalnih prava, ispitanici su naveli instituciju Zaštitnika prava građana, potom Zaštitnika prava pacijenata, a onda redom „pravne službe”, „udruženja penzionera”, „nevladine organizacije”. Grupa ispitanika od 30- 50 godina se uglavnom oslanja na sebe, istražuje na internet mogućnosti zaštite prava i pokreće samostalne akcije. 

Pojedinci ne mogu da utiču na poboljšanje statusa ekonomskih i socijalnih prava građana zbog opšte društvene apatije, nedostatka entuzijazma i zainteresovanosti, kao i zbog nedovoljnog znanja i informisanosti. Zanimljivo je da među ljudima mlađim od 50 godina nema onih koji su zainteresovani za lični angažman i pokretanje akcija za unapređenje položaja građana u društvu, dok među onima koji su stariji od 50 ima ove vrste entuzijazma za konkretne akcije. 

„A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava“ je organizacija koja svojim delovanjem podstiče građane da razumeju da ekonomska i socijalna prava imaju svi građani i da je država garantovala njihovu zaštitu kao i da, kao građani, imamo mogućnosti da se za poštovanje tih prava borimo i u okviru Srbije ali i na međunarodnom planu. 

Istraživanje stavova javnog mnjenja o razumevanju ekonomskih i socijalnih prava je urađeno metodom fokus grupa, ispitanici su iz Beograda i birani su iz tri starosne grupe (ispod 30, od 30 – 50 i preko 50 godina).