Kako se stvorila neraskidiva veza između štićenika Kazneno- popravnog doma i uličnih pasa

Da empatija ne poznaje granice i da je ljubav pokretač svih bića najbolje govori priča iz Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu, kada su inicijatori projekta kinolog i dreser Aleksandar Marković i Marina Kovačević, autorka projekta i dokumentarnog filma, srušili sva prethodna ubeđenja i stereotipe, tako što su spojili štićenike doma sa napuštenim psima iz azila.

Naime, oni su mesecima radili sa njima, učili ih dresuri, stvarali osećaj odgovornosti, pripadanja i empatije, a o povezanosti između ,,napuštenih duša“ sa obe strane, nastao je i dokumentarni film ,,Šapa spasa“, koji je rasplakao mnoge.

Film prati odnos između štićenika i pasa iz azila, a cilj programa bio je lakša reintegracija mladih u društvo uz pomoć životinja. Prema rečima Aleksandra, prvobitna ideja je bila da se štićenici koji žele prijave za projekat, a onda da uz pomoć osoblja doma izaberu one koji su pokazali najveću želju i povezanost sa psom.

Veza između pasa i štićenika se toliko vremenom razvijala, da su uz pomoć pasa štićenici počeli i drugačije da se ponašaju, pokazuju osećanja i emotivniju stranu ličnosti, a većina njih se odlučila da nakon što im istekne kazna, psa o kojem brinu, povedu sa sobom.

Deca su toliko ,,rasla“ uz pomoć pasa. Gledali smo i kako se fizički menjaju. Veza između njih se u toj meri razvijala da su se ti mladi ljudi i fizički menjali. Čuli smo i komentare kako nisu u pitanju psi iz azila, već unapred dresirani psi, što znači da smo svi zajedno ostvarili neverovatan uspeh.

Nažalost, veliki broj te dece su povratnici i počinioci teških krivičnih dela. Ali, čak i oni su promenili fokus. Ovo je još jedan dokaz da je ljubav lek za sve, a mnogi od njih su, nažalost, prvu ljubav osetili od strane tih pasa, za naš portal, objašnjava Aleksandar.

Iako je program dresure i emotivnog povezivanja formalno završen, psi su ostali u dvorištu Vapitno-popravnog doma. O njima i dalje brinu štićenici, izvode ih u šetnje, hrane, čiste bokseve i broje dane kada će zajedno na slobodu.

Marina Kovačević, jedna od najzaslužnijih što je ovaj neobičan projekat dobio šansu, ističe da je ideja nastala kao podsticaj buđenja emotivne odgovornosti, ali i da prosečan čovek ne može ni da pretpostavi koliko je nezaboravnih, stresnih i emotivnih situacija proizveo rad sa štićenicima i psima.

Jedan od trenutaka koji nam se svima urezao u sećanje jeste kada je jedan od štićenika rekao – ,,Nisam znao da umem da volim dok nisam sreo svoju četvoronožnu Familiju, jer je ona jedina familija koju sam ikada imao“.

Jedne su dovezli u marici, druge su doveli šinteri i zajedno su stvorili čuda i jezik koji nije ni jezik pasa, ni ,,ljudski jezik“, već univerzalni jezik ljubavi. U piitanju su deca koja najčešće dolaze iz vrlo problematičnih sredina, a ovaj program mnogima od njih pružio je šansu da po prvi put vole i budu voljeni.

Takođe, dobili su i sertifate da su prošli kroz obuku dresure, što će im, svakako, značiti ako požele ovim da se bave nakon što izađu na slobodu, ističe Marina.

Oni koji su imali priliku da pogledaju dokumentarni film ,,Šapa spasa“, slažu se da je u pitanju emotivna, ali vrlo realna, teška i ,neupeglana“ priča o entuzijazmu, upornosti i bezrezernoj empatiji koja ne poznaje položaj u društvu, materijalno stanje, nivo životnih grešaka, već samo ljubav koja intenzivno menja iz korena i budi ono najbolje u pojedincu, često skriveno ispod grube spoljašnjosti.

_____________________________________________________________________