Vek od rođenja prvog dragačevskog akademika

Академик Миленко Шушић је рођен 23. марта / 5. априла 1925. године у Гучи. Отиснуо се у свет, али се у своје Драгачево увек враћао. Последњи пут заувек.

Основно образовање стекао је у родном месту, а средњошколско у Чачанској гимназији. Дипломирао је на Природно-математичком факултету у Београду, 1950. Докторирао је под менторством академика Павла Савића, 1955. године.

Учитељи су му били Павле Савић, Јован Карамата, Вукић Мићовић, Ђорђе Стефановић, Стојан Павловић, Панта Тутунџић, колеге Александар Деспић, Михаило Михаиловић, Слободан Рибникар, Драгутин Дражић, Милутун Стефановић, Бела Рибар, Паула Путанов, Драгомир Виторовић, Момчило Ристић, Мирослав Гашић, ученици Слободан Мацура, Миљенко Перић, Славко Ментус.

Дошао је у Винчу 1951. када се Институт тек развијао, а оставио га је (формално) 1956. године као научну институцију светског значаја. Везу са Институтом у ствари никад није прекинуо, јер је наставио да ради као хонорарни сарадник.

Прешао је, као доцент, у мали Завод за физичку хемију 1956, а 1990. године, одласком у пензију, напустио, као академик, модерни Факултет за физичку хемију, на којем су већина професора били његови ученици и млађи сарадници.

Био је један од оснивача Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ). На челу Одељења за општу и физичку хемију ове институције налазио се од почетка, 1961. до 1978. године. Био је члан Иницијативног одбора за оснивање Друштва физикохемичара Србије и његов председник од оснивања 1989. до 1995. године, када је изабран за почасног председника. Био је члан Српског хемијског друштва, Међународног електрохемијског друштва (ISE) и Интернационалног удружења за зеолите (IZA).

Више од тридесет година (1974–2006) био је угледни члан Српске академије наука и уметности (САНУ).

Наследио је професора Павла Савића и у Институту Винча и на месту Управника Завода / Института за физичку хемију Природно-математичког факултета у Београду. Наследио је и његову научну проблематику – рад је почео у области хемије уранијума и продуката његове фисије. Класичну хемијску анализу заменио је поларографским истраживањем комплекаса ових елемената.

Нова метода мотивисала је рад на новим системима: јоноизмењивачима, зеолитима, растопима соли. Нови системи захтевали су увођење још модернијих техника: екстракције, кондуктометрије, гасне хроматографије, нуклеарне магнетене резонанције… Оне су омогућиле истраживање сорпционих процеса, суперјонских проводника, стакластих/аморфних материјала, технолошки важних метала и специјаних легура, апсорбера водоника, у широкој области температура и притисака.

Пре 100 година рођен је Миленко Шушић, водећа личност у најзначајнијој генерацији наших физикохемичара

Увео је праксу да се научни резултати објављују не само у домаћим, већ првенствено у врхунским светским часописима, али је налазио време и да објављује чланке у стручним часописима.

Тако су његова научна достигнућа постала део светске научне баштине, а његово знање je налазило пут и до оних који су тек почињали да се баве науком. Објавио је, сам или са сарадницима, око 500 радова у међународним и домаћим научним часописима и зборницима научних конференција. Резултати академика Шушића цитирани су неколико стотина пута у радовима других истраживача. Регистровао је неколико патената.

Миленко Шушић је руководио низом научних пројеката Републичке заједнице науке, ИХТМ-а и САНУ. Велики број његових сарадника постали су успешни истраживачи и угледни универзитетски наставници. Остварио је интензивну сарадњу са члановима низа научних институција у Земљи и иностранству.

У наставу Физичке хемије увео је низ нових, првенствено електрохемијских, курсева. Написао је и превео уџбенике који се и данас користе на многим факултетима Београдског и других универзитета. Имао је преко 120 дипломаца, звање магистра под његовим менторством стекло је око 20 постдипломаца, а степен доктора наука 25 кандидата.

Миленко Шушић је добитник низа признања и награда: Октобарске награде града Београда (1966), Ордена рада са црвеном заставом (1980), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1988), као и већег броја повеља, захвалница и плакета научних организација, научних друштава и факултетâ. О његовом животу и раду објављене су две монографије. Основна школа у родној Гучи носи његово име.

Био је велики научник, а остао једноставан човек. Нобеловци су га поштовали, а он је с пажњом слушао и асистента-приправника, и бруцоша. Његов неприкосновени ауторитет почивао је на темељима знања, дела и људских врлина.

Преминуо је у Београду 10. октобра 2006. године. Опроштај од њега био је у Гучи два дана после смрти. Био је диван, сунчани дан позног лета.

Светислав Љ. Марковић

____________________________________________________________