Nemci objavili Vučićev ratni put po Bosni 90-ih

Vikend izdanje lista *Frankfurter Allgemeine Zeitung* (FAZ) donosi članak pod naslovom „Snajperisti na Jevrejskom groblju”, u kojem se navodi da je Aleksandar Vučić, kao mladi dobrovoljac, „služio zločinačkoj politici u Sarajevu”. Autor Mihael Martens svoj opsežni tekst započinje istorijatom sarajevske jevrejske zajednice, koja je gotovo u potpunosti uništena tokom Holokausta.

Ovaj istorijski pregled obogaćen je citatima nobelovca Ive Andrića – Martens je stručnjak za njegovo delo i autor Andrićeve biografije. Zatim opisuje tragove koje je rat devedesetih godina ostavio na Jevrejskom groblju. Sledi kratak prikaz opsade Sarajeva, tokom koje je život izgubilo više od 11.000 ljudi.

– Jedna od lokacija tokom opsade bilo je i samo Jevrejsko groblje u Sarajevu. Gornje delove groblja, smeštene na padini, kontrolisali su srpski napadači. Odatle su snajperisti držali grad na nišanu. Britanski general Majkl Rouz, koji je jedno vreme komandovao mirovnim snagama UN-a u Sarajevu, svedočio je pred Haškim tribunalom da je Jevrejsko groblje konstantno služilo kao opasno polazište za granatiranje i snajpersku paljbu usmerenu ka gradu. Pozicije unutar groblja korišćene su i za gađanje gradske bolnice u naselju Marijin Dvor, smeštene u dnu sarajevske kotline. Hirurg zaposlen u toj bolnici svedočio je na sudu da su pacijenti i medicinsko osoblje više puta ranjavani snajperskom vatrom koja je dolazila iz pravca Jevrejskog groblja.

Martens zatim na novinarsku scenu izvodi protagonistu koji je, zapravo, glavna tema teksta — Aleksandra Vučića:

– Čovek koji je, kao mladi dobrovoljac, bio prisutan — bar neko vreme — upravo na tom mestu, usred kriminalnih događaja na Jevrejskom groblju u Sarajevu, kasnije će postati slavan i moćan: aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Nisu njegovi protivnici niti oni koji ga osporavaju izneli ovaj neprijatan detalj iz njegove biografije u javnost; on sam je o tome govorio — i to s ponosom — u nekoliko intervjua tokom devedesetih godina.

Ti intervjui su objavljeni u publikacijama koje su odavno prestale da izlaze i za sobom ostavile veoma malo tragova na internetu. Shodno tome, mnoge Vučićeve izjave u kojima se hvalio svojim učešćem kao ratni dobrovoljac nisu prešle iz ere štampe u digitalnu sadašnjost i ostale su relativno nepoznate. Ipak, svako ko istražuje fondove Narodne biblioteke Srbije u Beogradu naići će na brojne tragove u papirnim arhivama.

Šešeljev dečko

Tekst zatim predstavlja rezultate autorskog temeljnog istraživanja arhivske građe iz analognog doba – konkretno, citate Aleksandra Vučića iz perioda njegovog delovanja u Radikalnoj stranci. Osnova za autorovu procenu bio je profil Aleksandra Vučića objavljen u avgustu 1994. godine u srpskom ilustrovanom nedeljniku *Duga*:

– Već 1994. godine Vučić je važio za političara u usponu u okviru Srpske radikalne stranke – koju je predvodio paravojni komandant Vojislav Šešelj – organizacije za koju se verovalo da ju je osnovala, ili bar delimično kontrolisala, Služba državne bezbednosti Srbije.

Autor prenosi navode iz članka u *Dugi*, ističući da je novinar primetio „ratne trofeje” na zidovima Vučićeve sobe u roditeljskom domu, mada tačna priroda tih predmeta nije navedena.

Zatim sledi izjava samog Aleksandra Vučića: „Kada je počeo rat u Bosni, otišao sam u Sarajevo pod srpskom kontrolom i prijavio se kao dobrovoljac.”

On objašnjava da je u Sarajevo otišao „da brani srpsku stvar”. Štaviše, tekst otkriva gde je mladi dobrovoljac Vučić prvobitno bio raspoređen: „Vučić je 1994. godine rekao časopisu *Duga* da je proveo ’neko vreme na Jevrejskom groblju’ pre nego što je otišao na Pale.”

Nakon toga, u nemačkom članku se navode otvorena pitanja: „Iz Vučićevog intervjua nije jasno šta je tačno radio na Jevrejskom groblju u Sarajevu. Da li je i on pucao na grad? Da li je i on ubijao civile? Koja je bila njegova uloga? Ipak, izvesno je da za tvrdnju koja se poslednjih meseci pojavljuje u javnosti – da je Vučić navodno predvodio bogate strance koji su, kao ’snajperisti za vikend’, za novac pucali na civile u Sarajevu sa srpskih položaja, prvenstveno na žene i decu – ne postoje nikakvi verodostojni dokazi. Ali takve senzacionalističke priče nisu ni neophodne da bi se zaključilo da se budući predsednik Srbije, kao mladi ratni dobrovoljac, stavio u službu duboko kriminalne politike.”

Vučić je i u drugim prilikama izražavao punu podršku toj politici – uključujući i u posebnom izdanju časopisa *Velika Srbija*, glasila Srpske radikalne stranke, objavljenom u septembru 1997. godine. U to vreme, on je već obavljao funkciju generalnog sekretara stranke.

U nastavku sledi Vučićeva izjava iz tog izdanja *Velike Srbije*, koje je štampano u tiražu od 50.000 primeraka: „Tokom tog zaista kritičnog perioda za naš narod, suočio sam se sa dilemom koja je mučila mnoge – naročito mlade ljude – a ona je razrešena mojim četrdesetodnevnim boravkom u Sarajevu u svojstvu dobrovoljca.”

Nemački list *Frankfurter Allgemeine Zeitung* prenosi da je Vučić u istom intervjuu iz 1997. godine izjavio da je proveo ukupno osam meseci na teritorijama Bosne pod kontrolom bosanskih Srba, uključujući i „dva meseca na liniji fronta”.

Sledi još jedna njegova izjava: „Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam, i nikada mi ne bi palo na pamet da se zbog toga stidim.”

Doći će vreme za Veliku Srbiju…

Autor dodaje da Vučić istovremeno ističe navodna srpska prava na delove suverenih teritorija Bosne i Hercegovine i Hrvatske, dok istovremeno poziva na strpljenje dok se globalne političke okolnosti ne promene.

U završnom delu članka, Martens piše: „Danas Vučić govori drugačije. U svojoj političkoj retorici prihvatio je Dejtonski sporazum i poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. Ipak, revizionistički ton je i dalje prisutan u medijima bliskim Vučiću – upravo onakav kakav je nagovestio još 1997. godine.”

U tekstu se navodi da je 1997. godine, govoreći o Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Vučić izjavio: „Kada naša stranka dođe na vlast u Srbiji, svakodnevno ćemo podsećati sve da su te teritorije naše pradedovske zemlje.”

Na samom kraju, autor postavlja pitanje: „Šta takve reči znače danas? SAD, koje su pre tri decenije bile ključni faktor u zaustavljanju ratova na Balkanu, u međuvremenu su se povukle iz regiona ili čak pružaju podršku nacionalističkim tvrdolinijašima. Evropske države nisu uspele da popune taj vakuum. Jedan srpski veteran sa Jevrejskog groblja u Sarajevu pomno prati ta dešavanja.”

Majkl Martens podseća da je Aleksandar Vučić, u oštroj kritici Dejtonskog mirovnog sporazuma još 1995. godine, napisao: „Na kraju će Srbi podići glave i povratiti svoje zemlje. Treba samo još malo sačekati.”

Tekst se završava pitanjem: „Da li se to čekanje bliži kraju?”

____________________________________________________