Prethodni članak
Ovo što gledamo je faza raspada
Ovo što gledamo je faza raspada. Hapšenje Veselina Milića, čoveka koji je deceniju bio personifikacija beogradske policije i lični savetnik predsednika države, predstavlja potres koji do srži ogoljava trulež unutar bezbednosnog aparata Srbije i obračun krininalnih klanova povezanih sa vrhom države.
Činjenica da je nalog za hapšenje potpisalo Više javno tužilaštvo, na čijem je čelu Nenad Stefanović, još jedan stub istog režima, ne ukazuje na iznenadno buđenje pravne države, već na unutrašnji rat klanova unutar Vučićevog režima.Srbija centar (SRCE) upozoravao je da su institucije sile – policija, BIA i tužilaštvo pretvorene u privatni servis Vučićeve organizovane kriminalne grupe. Optužbe protiv Milića za zataškavanje ubistva i pomaganje ubicama na Senjaku nisu samo problem sa jednim funkcionerom MUP, već slika otete države u kojoj, kao što je navedeno, prvi policajac Beograda direktno saučestvuje u zločinima dok građane obmanjuje pričama o bezbednosti.
Milić je deceniju bio simbol nedodirljivosti. Preživeo je Savamalu, prisluškivanje tadašnjeg ombdusmana i sramotno mahanje spiskom dece iz „Ribnikara“. Njegovo hapšenje i smena sa funkcije pokušaj je režima da amputira bolesni organ kako bi spasao glavu hobotnice.
Kada lojalisti počnu međusobno da se hapse i ucenjuju, to je znak da sistem više ne može da se održava na lažima. Zato je neophodna puna odgovornost ne samo Milića, već i njegovih političkih nalogodavaca koji su mu omogućili da od Beograda napravi poligon za obračune klanova pod zaštitom države.
Srbija mora da postane bezbedna zemlja, a to je nemoguće dokle god je na vlasti režim Aleksandra Vučića, policiju vode ljudi koji su lojalni partiji umesto Ustavu i dok tužioci čekaju mig sa Andrićevog venca da bi radili svoj posao.
_______________________________________________________
Fantastican tekst, bravo za konciznost i jasnocu za napisano.
Nije – krininalnih – nego kriminalnih.
Ne može se, loše misliti, loše govoriti (i još lošije) pisati kao što se, sve lošije misli, govori i piše – i to još od 1806. naovamo – i očekivati ispunjenje vlažnog sna generacija i generacija Srbalja o „boljem u buduće“. Sa ovakvim većinskim mišljenjem, pisanjem i govorenjem, najviše dokle se može „dogurati“ je nivo prikazan u seriju „Bolji život“, kojoj je malo ko prepoznao majstorsku satiru.
Nije nepoznato da je Srbija zemlja lokalnog ludila, koje je Broz pokušao pendrekom da uvede u red. Srbija jeste saborna u međusobnoj mržnji,ozlojeđenosti, zluradosti, lažljivosti, kradljivosti, a posledice toga po bidućnost će biti teške.