Ljubav prema konjima jača od svega

Da nikad ne treba odustajati od dečačkih snova najbolje govori priča Jovana Pećića, koji se još u ranom detinjstvu zauvek zaljubio u konje. Maštao je o tome da, jednoga dana, od svoje prve plate kupi konja i osnuje ranč.

Dok su najbliži mislili da je to samo dečja fiksacija koja će ga brzo proći, Jovan nije odutajao, već je strpljivo čekao pravi trenutak.  Nakon završenih studija, zajedno sa porodicom, preselio se u živopisno seoce Tobolac odakle već godinama   zajedno brinu o velikom broju konja, od kojih nije mali broj onih koji su  spaseni iz strahovitih uslova.

Na ovom mestu danas postoji i škola jahanja, a kada su uvideli koliko je ova životinja zaista ,,lekovita“, poseban akcenat, stavili su i na rad sa mališanima sa poteškoćama u razvoju. Pored škole jahanja, na Ranču Dunja postoji i opcija terenskog jahanja po atarima sela, koje je, naročito uz zalazak sunca, poseban doživljaj za sve ljubitelje netaknute prirode.

Ljubav prema konjima, ali i prema drugim životinjma koje se slobodno kreću na imanju, je, kaže, zarazna, budući da su svi u kući  uključeni u posao, svako u svom domenu. Uspeli su, kroz šalu navodi, da ,,navuku“ i zeta koji se u početku plašio i da im priđe, a danas svaku kobilu poznaje u dušu.

– Sve je počelo od prve kobile Dunje, po kojoj ranč i nosi naziv,  je došla kod nas vrlo mlada. Imala je  tu sreću da je imala lep život i kod prethodnih ljudi kod kojih je bila. Zato, nije imala strah od ljudi i brzo se vezala za nas. Kupio sam je od prvih svojih nekih ,,ozbiljnijih“ para. Međutim, ona je ta koja nas je sve ,,kupila“ vrlo brzo i već tada smo znali da se nećemo zadržati na jednoj kobili. I danas je miljenica svima, posebno je ljubimica moje majke. Kada ima migrene, ode kod konja, nasloni glavu na Dunju i tako se ,,leči“ – kaže Jovan.

– Nemam želju da imam konje sa pedigreom, rasne. Više smo skoncentrisani da to budu kobile koje su dobri ljubimci i pogodne za rad sa decom. Posebno nam je drago kada spasimo konja koji je bio maltretiran, zanemarivan, služio prethodnim vlasnicima za vuču ili za profesionalne trke u kojima se životinje, često, treniraju do iznemoglosti. Trudimo se da kod nas zaista uživaju i da imaju dostjanstven život kakav zaslužuju, sa iskrom u očima – objašnjava Jovan.

Ljubav između dece i konja je, kaže, urođena, jer strpljenje, nežnost i blagonaklonst koje konj pokazuje prema najmlađima je tek posebna priča. U prilog ovoj tezi možda najbolje i podatak da je  njegova sada dvogodišnja kćerka Anastasija, prvo tržila da sedne na konja, pa tek pokazala interesovanje da prohoda.

Anastasija voli sve životinje, ali je na nekoliko kobila posebno ,,slaba“, ali i one na nju. Veza između njih je neverovatna. Sa godinu dana smo je prvi put popeli na konja i njenoj sreći nije bilo kraja. Deca vrlo rano mogu, uz pomoć trenera, da savladaju osnovne tehnike. Ipak, tek negde oko osme godine ih puštamo da samostalno jašu, nakon što savladaju osnovne tehnike.

To je isključivo iz tehničkih i praktičnih razloga, jer su im nogice kratke i teško im je da tako mali ,,upravljaju“. Konj je, ne samo neverovatno inteligentna životinja, već i intuitivna, vrlo emotivna i oseća našu energiju.

Možda baš zato se na nekom posebnom, nama nevidljivom nivou, tako olako povezuju, recimo sa mališanima iz autističnog spektra. Oni nas vole na poseban,  njihov  način, koji je intenzivan, ali drugačiji od ljubavi psa prema vlasniku, navodi on, dok Dunja na sve načine pokuava da mu otme šargarepu.

 

Priča o ovom imanju nije klasična priča o suživotu s konjima, već i priča o snovima, odricanju, ali i dokaz da  je ljubav najveći  životni pokretač, koji često ima i zarazan karakter.

_____________________________________________