Dnevnik Boška Obradovića

Petak, 18. april, Veliki petak

Kakvo je to zlo u ljudima kada smo razapeli najboljeg i najnevinijeg čoveka rođenog od žene – Isusa Hrista? Da li bismo to možda i danas ponovili kada bi nam se ukazala prilika? Da li smo na strani Sina Božijeg ili Barabe, kako je Sveti Vladika Nikolaj Velimirović nazivao razbojnika Varavu čije je puštanje na slobodu tražio narod od Pilata dok je za Gospoda Isusa Hrista režao da se razapne? To su bili demokratski izbori toga doba na kojima se narod opredelio za svoju propast. Da li i mi danas ponavljamo istu grešku? Da li glasamo za moderne Barabe, za savremene razbojnike koji su nam bliži od Istine i Pravde?

Smrt je deo života, reče moja tetka kada joj se nedavno upokojio suprug, moj tečo sa čuvenim ruskim prezimenom Nekrasov, inače svima omiljena ličnost, rodom iz Mostara, ozbiljan svetski čovek i stručnjak. Istovremeno jedan mlađi naš prijatelj i saborac iz čačanskih Dveri leži u komi u čačanskoj bolnici, a nama ostaje da se molimo za njegovo ozdravljenje. U takvim trenucima preispitujemo smisao života, lamentiramo nad prolaznošću i odlazimo ili u očajanje ili u veru. Naša vera nam govori da ovaj svet nije kraj i da rastanak sa pokojnima nije definitivan jer sledi sveopšte Vaskrsenje i ponovni susret u večnosti.

Subota, 19. april, Velika subota

Veliki dan za našu porodicu jer su nam konačno na okupu sva deca, a tri ćerke su stigle direktno iz studentske revolucije.
Popodne posvećujem pisanju autorskog teksta na tradicionalnu temu „Šta da se radi“, ovoga puta inspirisanu raskrsnicom na kojoj se nalazi studentski pokret u svojoj borbi za pravdu i ispravno funkcionisanje državnih institucija u Srbiji. Definitivno su pred izborom da li su spremni na radikalizaciju protesta, jer aktuelna vlast ni posle pet meseci ne želi da ispuni njihove zahteve, ili će svoje aktivnosti politički artikulisati kako bi smenili one koji ne žele da se sazna istina o padu nadstrešnice u Novom Sadu. Trebalo bi da je svima postalo jasno da vladajući režim nije spreman da prizna svoju direktnu umešanost u korupciju koja je dovela do tragedije i da do pune istine i odgovornosti nećemo doći dok sadašnja vlast ne padne.

Takođe, postoji opšta saglasnost da nam je potrebna prelazna vlada koja bi ispunila studentske zahteve, omogućila normalno funkcionisanje institucija i pripremila slobodne izbore. Da bismo do toga došli postoje dva puta: da generalnom blokadom Srbije na više dana ili nedelja, ako treba, pritisnemo vladajuću većinu da pristane na izbor prelazne vlade ili da tražimo vanredne izbore na kojima ćemo i u neravnopravnim uslovima pobediti ovu vlast i potom izabrati jednu takvu prelaznu vladu sa istim zadacima. Već su mladi ljudi u Srbiji preuzeli mnogo odgovornosti na sopstvena pleća jer starija generacija nije imala hrabrosti da se obračuna sa jednim izdajničkim, nedemokratskim i korumpiranim režimom. Pitanje je koliko je pošteno stavljati ih pred nove dileme i još veće odgovornosti, ali ne vidim da iko drugi trenutno ima veći autoritet u narodu niti treći način da izađemo iz sveukupne društveno-političke krize. Možda ga studenti iznedre ako im niti jedan od ova dva ne bude prihvatljiv.

Nedelja, 20. april – Vaskrs

Pre podne smo se tradicionalno porodično sabrali kod roditelja za vaskršnjom trpezom. Hvala Bogu na tri generacije Obradovića koje su na okupu. Moj otac je sa 76 godina trenutno najstariji Obradović u našoj maloj familiji iz sela Vranića kod Čačka.

Popodne već mora da se radi, jer imamo proslavu dva krštenja u našem porodičnom restoranu „Jelički vrt“. Tako je to kod privatnih preduzetnika, posebno nas kafedžija: dok drugi praznuju i odmaraju mi radimo da bismo napravili dobar provod za one druge.

Kafana je definitivno narodna skupština svoje vrste u kojoj svakodnevno zasedamo na različite teme, za razliku od republičkog parlamenta. Kafana je demokratska institucija u kojoj svako ima pravo na svoje mišljenje. Kafana je gostoprimnica koja ne deli ljude po njihovoj pripadnosti bilo kog tipa. Kafana je i banja, lečilište, mesto provoda i uživanja, trajnih uspomena i novih nadanja.

Vaskršnji ponedeljak, 21. april

Otvorili smo predivnu baštu u „Jeličkom vrtu“ koja je zaista među najlepšima u čačanskom kraju. Na samo 7-8 kilometara od centra grada odjednom ste se obreli u podnožju planine Jelice, u prirodi, okruženi zelenilom i mirom. Inače, ovaj deo Čačka Bogom je dan za seoski turizam koga, nažalost, ovde uopšte nema. Na raspolaganju su staze za pešačenje kroz šume i planine, vožnja kvadova, u blizini su arheološko nalazište „Gradina“, nekadašnje odmaralište „Zdravljak“ koje je u ruševinama, manastiri Stjenik i Trnava u kojoj je 1814. godine izbila Hadži-Prodanova buna… a samo na tri kilometra nalazi se šest kafana sa potpuno različitim i zanimljivim ponudama. Dakle, idealan spoj prirode, religije, istorije, rekreacije i gurmanluka. Samo, kao i u mnogo čemu drugom, u Čačku i Srbiji danas, nedostaje vlast sa vizijom koja ne bi narodne pare gurala u svoje džepove već ulagala u sve što je domaće: od obrazovanja i privrede, preko kulture i turizma, do zaštite životne sredine i rekreativnog sporta.

Vaskršnji utorak, 22. april

Godinama sam ustajao u pet, a sada često ležem da spavam tek u ranim jutarnjim satima. Nekada sam bio gost, sada sam domaćin u kafani i sada znam kako kafana funkcioniše iznutra. Zato mnogo više cenim ono što rade kuvari, konobari i ostalo ugostiteljsko osoblje, jer direktno vidim njihov ozbiljan rad i trud kako bi gosti uživali na najvišem mogućem nivou. Takođe, živim sve muke savremenog srpskog preduzetnika koji je nevidljiv za državu sem kada treba da plati porez. Na srpskoj političkoj sceni definitivno nedostaje Pokret srpskog privrednika i poljoprivrednika koji bi govorio u njihovo ime i štitio njihove, domaće ekonomske interese, a njegov centar mora biti Šumadija i zapadna Srbija kao državotvorni stožer Srpstva.

Jer, kako objasniti činjenicu da se Šumadija i zapadna Srbija decenijama ništa ne pitaju u Beogradu, da danas iz ovih krajeva Srbije nemate niti jednog ministra, a mnoge manje opštine nemaju ni narodnog poslanika iz svog mesta. Zato mora da se menja i izborni sistem u Srbiji, kako bismo došli do ravnopravne geografske zastupljenosti, a ne da nam kao u nekoliko poslednjih skupštinskih saziva pola narodnih poslanika dolazi iz Beograda i Novog Sada. To je tema na kojoj sam odbranio master rad na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i koju su Dveri – kao i kompletan korpus tema oko decentralizacije – već pokrenule, ali koja nikako da dođe na dnevni red.

Sreda, 23. april

Pored zaista bogate ponude čačanskih rakija, domaćeg piva i vina, nekoliko specijaliteta kuće po kojima smo jedinstveni, „Jelički vrt“ je postao prepoznatljiv po zanimljivim kafanskim muzičkim večerima svake srede, petka i subote. Sve je počelo na Bogojavljensku noć ove godine kada smo organizovali prvo tematsko veče posvećeno Đorđu Balaševiću, a potom su se nizale večeri pesama Tome i Džeja, Miroslava, Cuneta i Tozovca, Zdravka Čolića i Željka Samardžića, Bore Đorđevića i ex-JU hitova… Pravili smo tokom zimskih meseci Rakijsko, Pivsko i Vinsko veče, uparivali hranu i vino, organizovali Veče muzike za ples i brojne druge događaje. Za uživanje u muzici uživo, najčešće „na uvce“, zaduženi su najbolji čačanski kafanski orkestri: Imam jednu želju, Ponoćna priča, Trio mister, Stari grad…

Četvrtak, 24. april

Čitam Kenedijeve „Uzore hrabrosti“, priče o američkim senatorima koji su bili spremni da zbog principa žrtvuju političku karijeru. Za ovu knjigu je Džon F. Kenedi 1957. godine dobio Pulicerovu nagradu. I pitam se koliko je narodnih poslanika u Srbiji spremno da služi višim ciljevima od ličnih i stranačkih interesa, naravno na delima a ne na rečima?

Autor je preduzetnik, vlasnik restorana domaće kuhinje „Jelički vrt“ u Čačku