Prethodni članak
Ne znam u kom trenutku sam prestala da verujem ovom sistemu
Piše: Isidora, majka dvoje dece
Ne znam u kom trenutku sam prestala da verujem ovom sistemu.
Možda onda kada sam prvi put čula “Otkud ja znam?” od nekoga ko bi MORAO da zna.
Možda onda kada sam u bolničkom hodniku shvatila da životi ovde vise o najtanjoj niti.
Možda onda kada sam prvi put osetila da sam sama — potpuno sama — u borbi koja bi trebalo da bude zajednička.
Ali danas znam jedno:
Nisam se ja promenila. Sistem se raspao.
Ja sam samo prestala da se pravim da ne vidim ruševine.
Fotografija: Ilustracija VI
Jer kako drugačije objasniti zemlju u kojoj majka, sa detetom u naručju, pita najjednostavnije pitanje:
„Je l’ mu bolje?”
A dobija odgovor koji preseče vazduh:
„Otkud JA znam?“
To nije samo bahatost.
To je simptom bolesti daleko veće od one zbog koje smo došli na pregled.
To je momenat kada shvatiš da si ušla u mašinu koja melje sve — znanje, empatiju, odgovornost, LJUDE.
A onda komisija.
Meseci čekanja da bi me neko, kome je medicina u opisu posla, pitao:
„Kako ste Vi posumnjali?“
Ja.
Majka.
Ona koja ne spava, koja osluškuje svaki uzdah, svaki pogled, svaku promenu.
Ja treba da objašnjavam kako sam POSUMNJALA.
I tako shvatiš da se ovde od tebe očekuje da budeš i majka, i doktor, i psiholog, i pravnik, i trkač sa preponama.
Da se ne slomiš, ne posustaneš, ne zaplačeš.
Da ćutiš dok te procenjuju oni koji ne znaju ni gde stoje, ni šta gledaju.
A onda dođeš do notarâ.
BESPLATNA medicinska dokumentacija.
Ali kad je nešto besplatno — onda ne valja, jel’ da?
E onda kreću pogledi, kolutanja očima, leva ruka sporija od desne, glava teža od razuma.
Kao da smo mi došli da ih mučimo.
Mi, roditelji koji žongliramo između pregleda, terapija, dijagnoza i strahova.
Mi smo njima problem.
Mi smetamo.
I tu se već lomi nešto unutra.
Ne glasno.
Ne brzo.
Nego tiho, bolno, duboko.
Onaj deo tebe koji veruje da institucije postoje da bi pomogle — počne da se kruni kao stara fasada.
A bolnica…
Bolnica je poglavlje koje se čita sa rukom preko usta.
Da se ne povrišti.
Hitno postaje “u jutro”.
Spinalna postaje eksperiment.
Rana postaje polje na kom se uči anatomija bez pitanja.
Bakterije postaju “ma ništa”.
Komplikacije postaju “prvi put vidimo”.
A ti…
Ti postaješ objekat koji diše.
Statistika sa pulsometrom.
Neko koga valja “srediti” do smene.
A onda stigne vest o maloj Emi.
Detetu od četiri godine koje je otišlo nakon rutinske operacije.
Rutinske.
I tu ti se duša prepolovi.
Tu shvatiš da nije ovo priča o pojedinačnim greškama.
Nije ovo priča o lošem danu.
Ovo je priča o sistemu koji je zaboravio da su ljudi – LJUDI.
I konačno razumeš:
nemamo mi problem s lekarima.
Mi imamo problem s bogovima bez odgovornosti.
Sa zidovima bez lica.
Sa institucijama bez duše.
I zato pišem.
Ne zato što sam slomljena.
Nisam.
Da sam slomljena, ćutala bih.
Pišem zato što sam OPASNOG stepena svesna.
Jer kad majka progleda — to je jače od bilo čije funkcije.
Ne želim aplauz.
Ne želim utehu.
Ne želim rame.
Želim da ljudi shvate:
Ovo što prolazimo — nije normalno.
Ovo što prihvatamo — nije prihvatljivo.
Ovo što ćutimo — ne sme da se ćuti.
Ako institucije nemaju glas — ja imam.
Ako sistem nema obraza — ja ću ga raskrinkati.
Ako oni misle da je ovo samo moj problem — varaće se.
Jer nisam majka koja se povlači.
Ja sam majka koja USTAJE.
I dok god imam glas — biće glasno.
Isidora, majka dvoje dece
_____________________________________________________________
Nema ćutanja. Mora da se kaže- politika van ZDRAVSTVA… Jer je politika uništila zdravstvo u Čačku. Posle 2000. je trebalo 20 članova za G17 + za stalni posao…Devojka je 7 godina bila na određeno, jer to nije ispoštovala.
Prestala sam da verujem u ovaj sistem,uvidevši da u Čačanskom sudu ima mafija(sudija)koja je sudila sudski proces,takva korumpiranost i socijalna radnica,koje su ljudski izrodi,đubrad!
Bravo Isidora MAJKO!
Velika podrška i bezrezervno pomoć za povratak u normalnost.
Ne ćutite na bezobrazluk, nemar i ponižavanja od strane osoblja u bilo kojoj medicinskoj ustanovi, jer nije normalno da se to dešava. Između ostalog i to može dati doprinos da se konačno stane na put ovoj anomaliji koja nas dodatno razboljeva, da ne kažem ubija, umesto leči.
Svaka čast Isidora što ste podelili ovo svoje bolno osvešćujuće iskustvo.
Bravo Isidora. Sve bih napisano mogla potpisati i još dodati
Kakva preispoljna naivnost, verovati sistemu, kako vec nazivate taj neprirodni galimatijas licnih interesa raznih bandita, naslednika komunistickih krvnika koji su dosli u Srbiju 1945. godine.
Na ovakvom sistemu se radilo skoro čitav jedan vek. Usavršio se,prošao mnoge faze.Mnogi su ga shvatili,prihvatili i snalaze se.
Samo da si ambiciozan i nemaš srama.
Problem nastaje kada ga većina prihvati jer onda idu jedan na drugoga…..Dok god ima ovaca vuci ne diraju jedni druge.Ali,kada izjedu ovce..e onda…..
Sve ok, samo što deluje malo AI…a fotka sto posto!
Isidora, puno gledas N1 i Novu S, te citas danas i vreme, na to sve ozon pres te dokrajci.
@Dijagnoza
Mora biti da ti je ime F.
A da se klanjaš vođi svakoga dana gledajući pink.
Bolesna i pokupljena žena .Žao mi je.Oprosti joj bože pogubila se.