ODLAZAK: Aleksandar Saša Bećić (1967. – 2025.)

ODLAZAK

Aleksandar Saša Bećić (1967. – 2025.)

Nije mu ovo najbolja pesma. Naišla sam na nju, tražeći šta da objavim, a da to bude on, za ovaj trenutak. Jer nekako ne mogu da pišem o njemu, a da ne objavim njegovu pesmu. Tu je bio najbolji. Vrhunski.

Žao mi je, jako mi je žao što je otišao. Znala sam da nije dobro zdravstveno i nisam mislila da će dočekati duboku starost, ali me je opet iznenadilo. I strašno rastužilo.

Nismo se u školi nešto posebno družili.

Posle kad smo svi otišli u Beograd na svoje fakultete, on je otišao u Sarajevo, kod oca, upisao fakultet. Nikakav kontakt nismo imali, koliko znam, niko od nas.

Kasnije bi iskrsao ovde ili onde, tekstovi po novinama, PR Prestolonaslednika. Viđalali smo se na proslavama mature, znači jednom u pet godina, super je to bilo, kad se svi iz razreda skupimo u učionici pa pričamo sve i svašta, kao da smo juče bili u tim klupama, pre nego što onako zvaničnije odemo u zbornicu,  gde se skupi cela generacija.

A onda se pojavio FB, da nas ponovo poveže, nas iz razreda IV 3 čačanske gimnazije, završne generacije 1986. god.,  pa to dalje ide svojim tokom.

Vidimo se u Hali sportova kad je doveo svoju Nevenu na takmičenje u karateu, pokloni mi svoje knjige, svoje zbirke. Pročitam, zanenim.

Za mene oodjedanput, kao da je izleteo novi prostor ispunjen njegovim borbama, sumnjama, emocijama, strahovima i hrabrostima, bolima…. Pitam se jel to sve napisao onaj dečko iz nekog reda naše učionice? Ne sećam se da je profesor srpskog primetio bilo čiji talenat? Ili to nije hteo da nam kaže?  Pre će biti ovo drugo, čisto sumnjam da je Ćalovu to moglo da promakne.

Od tada smo se čuli, pričali, sarađivali. Sećam se promocija Poslednje knjige stihova i romana Tabloid. Sećam se ljudi koji su bili na tom promocijama, sećam se njegovog zadovoljstva koje bi pokušavao da sakrije nonšalantnim stavom.

Rekao mi je jednom prilikom kada je bio u bolnici,  koliko je njegovo stanje u tom trenutku bilo ozbiljno, i zamolio me da to ne kažem Suzani njegovoj Suzani, iako nije ni bilo šanse da joj to kažem, ali on je to eto, čisto iz opreza, da se slučajno ne desi da joj kažem, nije nikako želeo da je optereti, da, to mi je rekao. I znao je da mu je vreme ograničeno, čak je govorio i na koliko.

Uživala sam u njegovim stihovima. Teškim, bolnim, prožetim onom surovom emocijom, „kao pred smrt“. Baš tako. Svaka pesma koju sam pročitala, kao da je bila zadnja. Mislim da sam mu jednom čak i napisala da ide do đavola i da sam ga pitala jel to hoće da nas ubije.

Sad kad sam čula da ga više nema, vidim ga nekako drugačije, kao nekog ko se borio da pronađe svoje mesto, onako iz petnih žila, bilo mu je dato da ga ima, ali ga nije imao. Ne onakvo, kakvo je zasluživala njegova pesnička duša. Bože, koliko se trudio da dobije svoje parče pod nebom, koliko je hteo da ostavi nešto vredno iza sebe, šeprtljao je povremeno, malo ovako malo onako, sad zapravo mislim da se tražio. Nikad mi nije rekao, ali sam stekla utisak da se iz srži borio za svoju malu Nevenu, za svog sina i za Suzanu, da je znao da su njegov temelj, njegova potreba, ali nisam sigurna koliko je to umeo i da im pokaže. Valjda su bili ono što nikada ranije nije imao.

Ne pišem ovo bezveze i reda radi, to je bio moj utisak, kao pauk kad se drži za mrežu.

Zbogom moj nesnađeni druže školski, teška ti je sudbina bila namenjena. Dušu si nam ostavio u svojim stihovima. Biće u maju matura, 40 godina, pročitaćemo u razredu bar jednu tvoju pesmu, onako da zakucamo, kad se pročita tvoje ime.

Jelena

Nesavršeni in memoriam

Posle duge i teške bolesti

U svojoj 58. godini

Rešio sam da oživim

Da potpuno ozdravim

Da postanem sasvim novi čovek

Onaj u koga biste se zaljubili

Kada biste nekim čudom bili

Usamljeni do očaja

Ili barem onaj koji bi mogao

Da vas povede u novi život

šta god to značilo na današnji dan

Rešio sam da na mom putu

Ozdravljenja

Do kraja ignorišem

Sve ljude koji su me tako dugo

Uporno trovali svojim nevoljama

Godinama taloženu hemiju

Sakrivenu u tabletama

I obrađenim namirnicama

Kojim su me uporno hranili

Rešio sam da zamenim

Osmehom i mudrim mislima

Baš one su najvažnije

Jer bez njih nećete pomisliti

Kako sam baš ja

Taj što može da promeni svet

Već sa prvim zracima Sunca

Moraću da u ovoj varoši

Pronađem krojača

Sposobnog da za malo para

Napravi odela što pokazuju

Beskrajnu moć

Potom ću na ćošku kod pijace

Otići kod poslednjeg obućara

I zatražiti da mi vrati sjaj

Cipelama što su me dovele

Do ovoga

Naravno, posetiću i usamljenu frizerku

U oronulom salonu na kraju ulice

Od nje ću ultimativno tražiti

Da zauvek sakrije sede u mojoj bradi

I da jednom za svagda reši pitanje

Nedostatka kose

Budite sigurni

Biću toliko bolji od današnjeg mene

Da ćete poželeti da me ponovo

Upoznate

Samo jedno vas molim

Ako me vidite kako negde

Krišom

Ispisujem stihove

Ostavite me

Zauvek

(©A. Bećić)