Kamere za brzinu uskoro će postati nepotrebne

Kontrola brzine decenijama je bila jedna od najprepoznatljivijih policijskih metoda u saobraćaju. Fiksne kamere, mobilni radari, laserski merači i presretači postali su deo svakodnevice na putevima, ali razvoj automobilske tehnologije mogao bi narednih godina da promeni ceo sistem kontrole. Fric Lindeman, čelnik nacionalnog saobraćajnog projekta u holandskoj policiji, smatra da će klasične kontrole brzine vremenom postati sve manje potrebne. Ne zato što će vozači odjednom postati disciplinovaniji, nego zato što će automobili sve više sami paziti na ograničenja.

Novi automobili već danas moraju da imaju sisteme koji upozoravaju vozača na prekoračenje brzine. Sve je više i vozila s tempomatom koji može da prilagodi brzinu važećem ograničenju, a takvi automobili utiču i na druge u soabraćaju. Ako jedno vozilo u koloni uspori prema ograničenju, ostali često nemaju drugog izbora nego da voze istim ritmom. Lindeman zato govori o prelaznom razdoblju u kojem se klasična policijska kontrola i inteligentni automobili još preklapaju, ali se odnos polako menja.

Najveće pitanje pritom nije samo tehnologija, nego privatnost. Moderni automobili već sada prikupljaju veliki broj podataka, od brzine i kočenja do položaja vozila i rada sigurnosnih sistema. Policija trenutno nema jednostavan i direktan pristup tim informacijama. Podaci iz takozvane crne kutije, odnosno snimača podataka o događajima, koriste se tek u posebnim situacijama, na primer nakon teških nesreća ili prekršajnih dela. Ali, ako bi policija jednog dana dobila ovlašćenje da očitava podatke iz vozila, klasično stajanje uz put s radarom moglo bi da postane nepotrebno. Dovoljno bi bilo da se proveri šta je automobil zabeležio.

Holandija je u nadziranju saobraćaja već dugo među tehnološki najnaprednijim zemljama. Gledano istorijski, to i nije slučajno. Upravo je Holanđanin Maurice „Maus“ Gatsonides, bivši reli vozač i pobednik relija Monte Carlo 1953. godine, razvio jedan od prvih uređaja za precizno merenje brzine. Njegov Gatsometer prvobitno je nastao kako bi na treninzima preciznije merio brzinu i vremena, ali policija je vrlo brzo shvatila koliko takav uređaj može da bude koristan u kontroli saobraćaja. Kada je merač spojen sa kamerom i laserom, rođena je moderna kamera za brzinu.

Danas je arsenal znatno širi. Uz klasične fiksne kamere i mobilne radare, holandska policija koristi i sisteme sa veštačkom inteligencijom. Monocam, na primer, analizira snimke i pokušava da prepozna drži li vozač mobilni telefon u ruci. Računar označava sumnjive slučajeve, ali konačnu procenu pre kazne donosi čovek. Sličnu ulogu ima i takozvani Focus flash, veliki uređaj sa senzorima i kamerama koji posmatra što se događa u kabini automobila.

Sve češće se koriste i prenosne kamere za brzinu, naročito na lokacijama gde se saobraćajna situacija privremeno menja. To mogu da budu zone oko novih škola, radovi na putevima ili kvartovi kroz koje navigacijski sistemi iznenada počnu da vode veliki broj automobila. U takvim slučajevima policija brzo može da premestiti opremu gde se pojavi novi rizik. Laserski merači i dalje ostaju važni za ciljane, kratke akcije, naročito kada lokalni policijski službenici primete da se na nekoj deonici puta odjednom vozi prebrzo.

Lindeman tvrdi da kontrole imaju merljiv učinak. Na putevima gde se sprovode intenzivnije provere prosečna brzina pada, a ponekad se smanjuje i broj nesreća. Zato evropski maratoni kontrole brzine nisu samo pokazna vežba, iako u Holandiji nisu toliko česti kao u nekim drugim državama. Kod njih se brzina nadzire sistemski tokom cele godine.

Klasične kamere i radari zato neće nestati odmah. Još dugo će biti na putevima jer je i dalje više starijih automobila bez naprednih sistema, a pravila o pristupu podacima iz vozila moraće da se pažljivo uredi. Ali smer je jasan, saobraćajne kontrola sve će se manje oslanjati samo na policajca uz out, a sve više na sam automobil, njegove senzore i podatke koje beleži.

______________________________________________________________