Ćutanje je saučesništvo u zlu

Nepismeni Miloš Obrenović je znao da su obrazovanje i kultura temelji države, u SFRJ je obrazovanje bilo besplatno a puno se ulagalo i u umetnost, a danas neko želi društvo zatucanih kojima je lako manipulisati, kaže pozorišna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat u razgovoru za portal Nezavisnost.

Upravo sam saznala da neću režirati u mojoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu, ni 2026. Nije me bilo u repertoaru ni 2024. ni 2025. Neće me biti ni 2026 – navela je na svom Fejsbuk profilu nagrađivana rediteljka, dodajuću da je reč o kontinuitetu progona, ali da ona to shvata kao kompliment. Poslednja njena režija u Narodnom  bila je „Naš razred“ 2023. (osvojila nagrade „Muci Draškić“, „Bojan Stupica“ za najbolju režiju, kao i priznanja na međunarodnim festivalima). Publika će i dalje – zaključila je Mandić Rigonat – moći da gleda „Balkanskog špijuna“, „Noru“ i „Naš razred“. Ali da, kada odu ovi – i progon će prestati.

Za portal Nezavisnost govori o stanju u „otetoj državi i kulturi“, „sindikalnom opismenjavanju“ i studentsko-građanskim protestima. Kao i o akcijama pozorišnih delatnika poput protesta u Šapcu, Novom Sadu, Beogradu… koje su organizovali sindikati među kojima i Nezavisnost.

Govoreći o novom pravilniku Uprave NP, rediteljka ukazuje da je taj akt višestruko  problematičan i u sadržaju i u načinu kako je donet.

– Prekršili su i Zakon o radu. Sad su doneli i uredbu kojom nam ograničavaju kretanje u pozorištu. Mi ne priznajemo ništa od toga što oni donose i što krši naša prava i logiku života i rada u pozorištu. Naši štrajkovi upozorenja sprovode se po zakonu. Imamo tim advokata za radno pravo koji nam pružaju pravne savete, kao i advokate koji se bave krivičnim prijavama protiv Uprave – kazala je Mandić Rigonat.

Objašjava da bi „otkaz bilo kom kolegi ili neprodužavanje ugovora značio i smrt predstava u kojima igraju, a to znači skidanje 99 posto predstava sa repertoara“, te da članovi NP za sve što javno govore i rade dobijaju podršku kolega iz cele zemlje, publike i građana.

Na pitanje o sindikalnom udruživanju kulturnih delatnika u Nariodnom pozorištu poznata rediteljka navodi da je njihovo masovnije sindikalno opismenjavanje počelo 2018. kada su tražili smenu tadašnjeg upravnika NP, što je tadaššnja Vlada prihvatila.

– Solidarni, uz ogromnu podršku javnosti, kolega iz drugih pozorišta iz zemlje i regiona, uspeli smo da naša priča i razlozi pobune budu jasni i razumljivi svakom čoveku. To iskustvo pomoglo nam je u organizovanju sadašnjih akcija. Sindikalna borba je izuzetno važna, u njoj je snaga i realna moć bilo kog esnafa. Naš zajednički pozorišni višednevni štrajk u februaru bio je važna podrška studentima, i okrenut pre svega prema javnosti, drugim esnafima. Imali smo štrajkačke zahteve ali i javnu poruku: Podrška studentima i borba za istinu o zločinu u Novom Sadu, za pravdu, za jednakost pred zakonom… Najbolje svoje stavove iskazujemo u formi štrajka upozorenja. To znači da igramo predstave, ali da se obraćamo publici flajerima, saopštenjima, transparentima, objavama….

Osvrnula se i na odnos aktuelnog režima prema kulturi – mizerna izdvajanja iz budžeta, gotovo ukinuti konkursi za sufinansiranje filma, teatra i knjiga .

– Knez Miloš je 1833, posle drugog Hatišerifa, pokrenuo izgradnju gimnazije u Kragujevcu i pozorišta Knjaževsko srpskog teatra. Nepismeni Miloš je znao da su obrazovanje i kultura temelji na kojima se gradi država, Kneževina Srbija. Knez Mihailo Obrenović je dao svojih 5.000 dukata za izgradnju Narodnog pozorišta na mestu Stambol kapije. U SFRJ obrazovanje je bilo besplatno i dostupno detetu čobanina i advokata, koncept kulture je bio kultura i umetnost narodu. Puno se ulagalo u kulturu. Današnji koncept je dekulturalizacija i neprosvećenost. Kulturcid i urbicid. I to se planski sprovodi jer očigledno neko želi društvo zatucanih kojima je lako manipulisati i eksploatisati. I zato su obrazovanje i kultura na nezapamćeno jakom udaru.

Mandić Rigonat naglašava da je zato veoma važno održati svaki oblik umetničkog delovanja.

– Ne odustajati. Ne govoriti da je to pristanak i normalizovanje nenormalnog i simulacija normalnosti. Bitef i Fest stari su više od pola veka, i ne smemo dozvoliti da nestanu, odumru. Pa građani imaju pravo na kulturu. Vrhunsku. Dakle, borba za svaki pedalj kulturnog sadržaja! Za festivale. U mnogim gradovima u Srbiji festivali su jedina prilika da ljudi vide umetničke sadržaje. Umetnost uprkos svemu.

Smatra da u svakoj profesiji ima poštenih i odgovorih ljudi, te da kao rediteljka mora da razume ljude, kao što razume likove u drami.

– Da razumem motive i ciljeve, razloge njihovog ponašanja. Ne da osuđujem nego da rasuđujem što je ogromna razlika. Ali ono što ne mogu ljudski da prihvatim je neutralnost, ravnodušnost prema nasilju, okretanje glave na drugu stranu. Nušić je sve, apsolutno sve opisao što se vlasti tiče, poroka volje za moći i sveta malograđana. Malograđanin brine samo za sopstvenu udobnost, da ne talasa. Malograđana ima u svim profesijama. Postoje razni oblici krivice. Jaspers je o tome pisao. Ako ne uspemo da preokrenemo situaciju i postavimo zdrave temelje života u Srbiji, budućnost će nam ostati u zagrljaju elite besramnih.

Dodaje da su studenti „svojom veličanstvenom pobunom promenili Srbiju“, pokazali ono dobrou ljudima, ali da je potrebna politička konsolidacija u društvu.

– Političke stranke moraju da se konsoliduju, da govore o programima, o spoljnjoj i unutrašnjoj politici, o nama građanima. One sad sve levitiraju u bezvazdušnom prostoru u kojem se ne zna kakav ko ima odnos prema ceni struje, visini školarina, savremenom stvaralaštvu, rudnicima, ekonomskoj okupaciji, socijalnoj državi… Studenti i stranke nisu konkurencija, mislim ne bi trebalo to da budu. Dok se u Srbiji vodila opoziciona antipolitika bojkota izbora, aktivisti na lokalu, ekolozi, ljudi koji brane njivu, vazduh, vodu… stvorili su širok i jak pokret otpora protiv uništavanja zemlje. I tako se polako kristalisalo ko je ko u Srbiji, u kakvom je odnosu prema politici koju ova vlast vodi. Ne zaboravimo, vlast može da se promeni, a politika da ostane ista što bi bilo prava katastrofa.

Ne može se biti neutralan i ćutati pred nepravdom i zlom, kaže rediteljka Tatjana Mandić Rigonat i poručuje: „Ćutanje je saučesništvo u zlu“.

______________________________________________________