Zaposlenima u Srbiji puca kičma

Čovek radi da bi ugodnije provodio slobodno vreme, a ne odmara da bi radio, izjavio je sociolog Đokica Jovanović u prvomajskom razgovoru za portal sindikata Nezavisnost.

Odgovarajući na pitanje o lakonskoj konstataciji da su naše norme o radnim pravima dobre, ali da se loše sprovode, Jovanović, naprotiv, smatra da srpski zakoni nisu dobri, „međusobno su inkompatibilni, pa se i takvi traljavo primenjuju, ili ne primenjuju kada je radnik u pitanju“.

Ovaj profesor u penziji Filozofskog fakulteta u Beogradu navodi da je, kao i mnogi, uvideo da su naše postsocijalističke skupštine zakone donosile stihijno, često pod uticajem moćnih poslodavaca i političara i njihovih „prijatelja“ – raznih lobija i  navodnih poslovnih udruženja.

– Zaposlenima puca kičma pod pritiskom tzv. radnog zakonodavstva. Imaju li pristojan fond slobodnog vremena? Odavno se zna. Čovek radi da bi ugodnije provodio slobodno vreme, a ne odmara da bi radio. Tu ’filozofiju’ – odmor radi rada – ’izumeli’ su zarad vlastitog luksuznog slobodnog vremena vlasnici kapitala i sa njima interesno solidarna politička klasa.

Povodom predstojećeg Prvog maja, Jovanović kaže da je njegova prva i poslednja asocijacija na taj datum „odustajanje ljudi koji su eksploatisani od – samih sebe“.

– Naravno, obmanuli su ih agenti tranzicije pričama o boljem životu, dostojanstvenom radu, pristojnoj plati, političkoj zaštiti… Ali, bili su iznevereni – što traje do danas – obećanjima političkog podsistema, okrenutog ka usko partijskim, pa i ličnim egoizmima kroz obećanja demokratije, liberalizma i slobodnog tržišta, kontra komunizmu i zatvorenom tržištu.

Prema njegovim rečima, kao što u čistom pogledu nema liberalizma, tako nikada nije bilo ni komunizma, pa je „borba protiv komunizma bila borba protiv veštica i vetrenjača“.

– Postojali su sovjetski realsocijalizam i jugoslovenski samoupravni socijalizam, pri čemu je samoupravljanje uz grdne mane bilo superiorno u odnosu na ovo što danas imamo. Samoupravljanje su zgazili visoko pozicionirani političari Saveza komunista, kada su restaljinizovali partiju (70-tih prošlog veka), pa ’shvatili’ da mogu da budu tajkuni i nova kapitalistička klasa. Radnički otpor tome, u već devastiranoj privredi, nije bio moguć.

Na temu promena na političkoj levici i u sindikalnom pokretu „u zemlji koja je prespavala pad Berlinskog zida“, Jovanović kaže da Berlinski san nije problematičan. Dodaje da ga je sanjala i istočna Evropa – Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska… „pa sad ne ume ni da se snađe ni da razume vreme“.

– Sa jedne strane sećanje u strepnji na nedelatni realsocijalizam i pseudostaljinizovanu politiku, sa druge obećanja u nedogled ’demokratora’ koji nude demokratsku ’sreću’, kao sveštenici ’raj’. Isključivo polje ostavljeno na volju partiji koja hoće da se kreće njime je – eksploatisan čovek.

Ukazuje sociolog da će, realno, tehnološka revolucija iz najsofisticiranijeg, potencijalno dominantnog procesa proizvodnje, istisnuti nedoučenog radnika i tako ga ostaviti bez hleba. S tim u vezi smatra da „ako svet rada i radne demokratije nije tema neke političke partija ona ne pripada levici“.

– Gde je članstvo levih partija u sindikatima da zametne beskompromisnu oluju u debati i da natera sindikalne vođe da dežuraju danonoćno pred kapijama firmi – srednjovekovnih izrabljivačnica? Toliko mnogo oprobanih sredstava političke borbe ima – izbor je nepregledan. Da li naša levica ozbiljno razmatra relaciju vlast – tehnokratija – kapital i, na osnovu toga, priprema strategiju i taktiku delovanja?

Na pitanje – gde se zaturila avangardna radnička klasa, Đokica Jovanović podseća da je pojam avangarda iz prve polovine prošlog veka, kako u kulturi i umetnosti, tako i u politici radništva.

– A onda su zajahali Staljin i staljinisti i okovanim kopitama besnih konja zgazili avangardu. I umetničku i radničku. Pokušaj samoupravljača je bio plemenit uzlet, ali lepršav i kratkog daha. Sada samoupravljanja ima na svim stranama sveta, pa i na ’trulom Zapadu’ kroz ’self-management’. Da li se naša levica bavi tim fenomenom?

Dodaje da su „oni koji su imali istorijsku šansu da budu radnička avangarda, za svoj ćar munjevito popadali od amnezije“.

– Još poneki preostali relikt se, sve umornije i bezvoljnije, koprca. Koprcanje, ipak, nije delanje. Levica će ili naći delatni, strog, beskompromisan, umno strukturisan odgovor na mučna pitanja epohe ili je neće biti – osim kao dvorskog kabarea. Njen odgovor mora da obuhvati aktuelnu geopolitičku tektoniku i mesto sveta rada u trusnom području, ali i rad i život od rada u društvenim mikrosferama, najsitnijim društvenim celinama u kojima većina ljudi živi i radi.

Sociolog smatra da su pojedini sindikati pod partijskom kontrolom, kao i pod kontrolom kapitala, te da su zato „i nevoljni i nedovoljno jaki da pokrenu širu akciju“.

Veruje da je oporavak radničkog i sindikalnog pokreta u Srbiji moguć, ali ga „u postojećem rasporedu snaga“ ne vidi.

Podseća da je svojevremeno predlagao da se organizuje pansindikalna konferencija predstavnika radničkih organizacija i delegata zaposlenih iz njihovih redova, nezavisno od toga da li su članovi sindikata.

Tako konsolidovan sindikat bi formirao političko jezgro koje bi ušlo u partijsko nadmetanje za mesta u skupštinama – od opštinskih do republičkih, kazao je Đokica Jovanović u intervjuu za portal Nezavisnost.

Izvor: Nezavisnost

_____________________________________________________