Школа за понос: Половина најбољих – Дисовци

Школа Владислав Петковић Дис је једна од најстаријих школа на подручју некадашње Пожешке нахије (област која данас обухвата Моравички и Златиборски округ) и траје више од два века. За то време кроз школу је прошло хиљаде паметних глава које су стасале у вредне, одговорне и поштене људе, успешне у пословима које су бирали као своја занимања, било да су остајали на огњиштима предака или се отискивали широм света. И да ово није само фраза, већ чињеница, доказују  и постигнућа ђака данас. Петоро младих људи који су „главни јунаци“ овог текста бивши су ученици школе у Заблаћу, а овогодишњи су матуранти различитих чачанских средњих школа. Несвакидашњи је успех, и између осталог, због тога и вредан помена, да су они  из генерације која је у овој школи бројала свега 27 ученика, у својим средњим школама освојили вредна признања током школовања до коначних титула Ученика генерације, носилаца Вукових диплома и посебних признања за нарочито истицање и значај у промоцији школе.

Јован Јовановић завршио је Техничку школу, смер информационе технологије и проглашен је Учеником генерације. О Јовановом успеху и постигнућима  се мало новог или непознатог може рећи, јер су о њему извештавали готово сви локални , па и медији са националним фреквенцијама, а вести су објављиване и на сајту и друштвеним мрежама  школе. Наиме, од првог места на Републичком такмичењу које је освојио пре четири године као ученик 8. разреда, прошле године  Јован се, као члан репрезентације Србије, окитио златом на Међународној информатичкој олимпијади о сајбер безбедности која је одржана у Сингапуру. Ове године Јован се спрема за исто такмичење у Тунису, а о величини његовог успеха и потенцијалу који има можда најбоље говоре изјаве његових професора који су искрено признавали да и сами од њега уче.

Василије Кнежевић носилац је дипломе „Вук Караџић“ и престижног признања Ученик генерације у Машинско – саобраћајној школи. Његов друг из одељења, са смера Техничар за компјутерско управљање ЦНЦ машинама, истовремено је и друг са којим је учио у истом одељењу и у школи у Заблаћу,  Никола Поповић. Оба момка постигла су изузетне резултате током свог четворогодишљег школовања:  били су чланови делегације Машинско-саобраћајне школе која је учествовала у Ерасмус пројекту током којег су боравили надомак Лајпцига у својеврсном кампусу са вршњацима из других земаља. Василије и Никола кажу да су се тамо срели са савременим  методама и техникама које им омогућавају да унапреде свој рад у области којом су изабрали да се баве, али и да су се показали као успешни тимски играчи у спортским надметањима у малом фудбалу и стоном-тенису. Василије је, између осталог освојио 4. место на Републичком такмичењу из програмирања, а знање које је током школовања стекао и постигнућа која је остварио, учинили су његову жељу да школовање настави на једном од немачких универзитета веома реалном и остварљивом.

Никола је, са друге стране, одлучио да студије настави у родном граду, а пројекат који је реализовао – констриусање електричног возила којим ће се Машинско-саобраћајна школа представљати на предстојећoj  манифестацији EXPО, уверава нас је пред њим светла будућност у области машинства.

Иако окренути информатици и машинству у основи, оба момка испољила су и своју уметничку и креативну страну. Учесници су (Никола је чак у главној улози Диса) веома успешног и креативног пројекта који је осмислила и реализовала професорка књижевности Тамара Пантовић, иначе разредни старешина овим момцима, „Са очима изван сваког зла“ у којем је кроз филм, стихове и сценски наступ дочарала делове из личне и песничке Дисове биографије.

Нада Стојановић изабрана је за Ученика генерације у Прехрамбено-угоститељској школи,  док је Николина Ћурчић била у ужем избору за ову титулу у Гимназији у Чачку. Нада је током четворогодишњег школовања активно учествовала на такмичењима из Географије и из области туризма, па је тако стигла и до освојеног 3. места на Републичком такмичењу из географије и 1. места на Међународном такмичењу истраживачких радова. Као матурант, носилац је посебног признања за учешће у истраживачким пројектима и активностима којима се промовише рад школе.

Николина је носилац Вукове дипломе, и као остали актери овог чланка, изузетно скромна девојка која нерадо говори о свом успеху и постигнућима. Ипак, сложили смо се да и сама мора признати да иза њеног успеха стоји велики рад, који је њој истовремено био и задовољство, и захваљујући којем она има огромно знање које јој омогућава да се припреми за студије психологије које жели да упише.

Поред набројаних успеха ових младих људи, а дотакли смо се само дела истих, они се успешно баве спортом, учествују у еколошким акцијама и другим пројектима у локалној заједници и друже се са вршњацима. Сада, када су на једној великој и озбиљној прекретници у животу, сетили су се са осмехом доживљаја и дешавања из основне школе и подсетили нас да се на крају углавном памте само лепе ствари.

Генерација која је нашу школу завршила пре четири године, поред ученика о којима смо писали, имала је  још неколико веома успешних ученика у Економској и Медицинској школи, чачанској Гимназији и другим школама, а већина њих су веома добро препознали своја интересовања и склоности, па су неки већ остварени мајстори, возачи или шумари. Сигурни смо да им велика постигнућа и професионални и животни успеси тек предстоје, али већ сада имамо довољно разлога да будемо срећни и поносни и на њихове успехе и на то какви су људи постали.

Зорица Ђаковић, наставник српског језика и књижевности у ОШ „Влдислав Петковић Дис“