Socijalizam generacije Z rapidno se širi

Nešto se menja na levici. Nova generacija socijalista želi da preoblikuje globalnu ekonomiju uvođenjem kontrole cena, visokih poreza na bogatstvo i talasa nacionalizacija. Hraneći se besom mladih zbog događaja u Gazi, oni zapanjujućom brzinom osvajaju glasače. Mnogi, poput Zaka ​​Polanskog, koji predvodi britansku Zelenu stranku, tek su se nedavno probili na političku scenu. A Zohran Mamdani, gradonačelnik Njujorka, je novi igrač. Neki su tu decenijama; sedamdesetogodišnji Žan-Lik Melanšon pokušava da osvoji francusko predsednikovanje po četvrti put, a snažna podrška pripadnika Generacije Z daje mu nadu da bi mogao da uđe u Jelisejsku palatu.

Nazovimo to socijalizam generacije Z. Ne zato što su svi njegovi pristalice mladi, niti zato što je sklonost mladih ka levici nešto novo, već zato što je to oblik levičarske politike prilagođen za eru TikToka koju današnji mladi revolucionari zagovaraju.

Ostavite velika pitanja

Zaboravite teške kolektivističke ideale ili preuzimanje sredstava za proizvodnju. Socijalizam generacije Z je pre svega doktrina usmerena na pojedinca. Klimatske promene i rasa, glavne preokupacije 2010-ih i početka 2020-ih, sada su mnogo manje važne. Isto važi i za većinu društvenih pitanja, osim Gaze. Umesto toga, zabrinutost zbog inflacije, stambene krize i veštačke inteligencije zamenila je te teme nečim sirovijim.

„Ova zemlja pliva u bogatstvu“, kaže Avi Luis, novoizabrani lider kanadske Nove demokratske stranke, u zemlji u kojoj je produktivnost praktično nepromenjena već deceniju. „Možemo sebi priuštiti lepe stvari.“ Poruka da cene treba ograničiti kako bi računi bili niži, dok neko drugi plaća javne usluge, je primamljiva i lako se širi društvenim mrežama.

Mnoge žalbe koje pokreću socijaliste generacije Z proističu iz stvarnih problema. Inflacija je bila previsoka, kirije u velikim gradovima su često nedostupne građanima, a veštačka inteligencija bi mogla fundamentalno da potrese tržište rada. Zanemarivanje ovih zabrinutosti bilo bi nerazumno. Međutim, socijalizam generacije Z greši u načinu rešavanja problema kapitalizma. Ekonomist smatra da se ovom pokretu treba suprotstaviti jer predstavlja ozbiljnu pretnju prosperitetu.

Socijalisti generacije Z nisu svuda isti. Realnost je već neke od njih, poput Mamdanija, primorala na umereniji pristup. Međutim, svi oni generalno dele tri osnovna uverenja.

Prvo, veruju da ekonomski rast donosi malo koristi običnim ljudima. Njihov pogled na svet zasnovan je na logici igre sa nultim zbirom, prema kojoj se bolji ishod ne postiže stvaranjem novog bogatstva, već njegovim oduzimanjem. Drugo, veruju da se javna potrošnja može finansirati oporezivanjem najbogatijih. Levica se ranije zalagala za veće poreze za sve, ali socijalisti generacije Z žele da socijalna davanja plaćaju isključivo milijarderi. Treće, pokazuju ekstremno neprijateljstvo prema privatnom preduzetništvu. Nisu zainteresovani za model gde tržište stvara bogatstvo koje se zatim preraspodeljuje. Umesto toga, želeli bi da se stanovanje, kao i trgovina hranom, regulišu državnim dekretima.

Ideje koje idu u centar

Politika je uvek imala svoje ekscentrične oštrice. Ekstremna desnica nije ništa manje neobična i još opasnija. Ali ono što čini socijaliste generacije Z specifičnim jeste činjenica da njihove ideje sve više prodiru u politički centar. Očajni da ostanu konkurentni u današnjem svetu, čak i umereni demokrate u Sjedinjenim Državama sada predlažu mere poput oslobađanja više od polovine poreskih obveznika od federalnog poreza na dohodak. U Britaniji, s druge strane, Laburistička partija, koja je osvojila vlast centrističkim programom, uznemirena je rastom Zelenih i ponovo pokazuje sklonost ka višim porezima i većoj ulozi države. Sve je češće slučaj da ideje socijalista Generacije Z pobeđuju čak i kada njihovi kandidati izgube izbore. Ekonomist smatra da to nisu dobre vesti.

Kontrola zakupnina bi dodatno pogoršala nestašicu stanova uništavajući podsticaj za izgradnju novih nekretnina. Marže profita velikih trgovinskih lanaca, koje često demonizuju socijalisti Generacije Z, izuzetno su niske nakon godina nemilosrdne konkurencije, što je zapravo jedno od čuda modernog kapitalizma. Porezi na bogatstvo bi postali praktično konfiskacioni i obeshrabrili bi inovacije. Evropa se decenijama bori da izađe iz perioda niskog rasta koji je ostao usled prekomerne regulacije, a uspon „peronista“ koji grade državu u Argentini delimično objašnjava vek relativnog ekonomskog pada te zemlje.

Prvi korak koji protivnici ovog pokreta, zagovornici slobodnog tržišta, moraju da preduzmu jeste da prestanu da budu defanzivni. Niz popularnih kritika kapitalizma, od kojih svaka sadrži zrno istine, zamaglio je fundamentalnu činjenicu da je privatno preduzetništvo u korenu ljudskog prosperiteta. Slobodna trgovina i globalizacija stvaraju gubitnike, kao i pobednike. Uprkos svim svojim manama, sa rekordno visokim realnim prihodima, dugim životnim vekom i niskim stopama ekstremnog siromaštva, nikada nije bilo bolje roditi se nego danas. U doba društvenih medija, jača i odlučnija odbrana kapitalizma bila bi efikasnija od anksioznog kolebanja neharizmatičnih centrista poput Ser Kira Starmera.

Najveći izazov – veštačka inteligencija

Centrističke vlade takođe moraju da se pozabave problemima koji podstiču nezadovoljstvo građana. Liberali koji se zalažu za „obilje“ su u pravu kada zahtevaju izgradnju jeftinih i pristupačnih stanova i infrastrukture. Političari moraju da prestanu da prebacuju teret finansiranja preterano izdašnih penzionih sistema na mlade. Poreski sistem mora da osigura da meritokratija ima prednost nad nasleđivanjem bogatstva; tu bi mogli da pomognu širi porezi na nasledstvo i viši porezi na imovinu.

Najveći izazov za novu levicu biće poremećaji izazvani usponom veštačke inteligencije. Levica generacije Z već je iznela svoje predloge, od moratorijuma na centre podataka do državne garancije za posao. Liberali moraju da ponude pozitivnije i maštovitije odgovore, koristeći kombinaciju poreza, šireg vlasništva nad kapitalom i podrške radnicima. Populisti sada uživaju snažnu podršku birača, a ponekad se čini da je tržišni liberalizam osuđen na politički poraz. Ali „The Economist“ smatra da ozbiljna odbrana ekonomskih ideja koje su donele najveći porast životnog standarda u istoriji nikada nije zaista vođena; mnogi problemi koji danas privlače mlade socijaliste, poput visokih kirija, nisu rezultat previše slobodnog tržišta, već suprotno. Još uvek ima vremena da liberalizam ponovo počne da daje rezultate i pobedi u ideološkoj bici.

The Economist