Vlasnici reptila u Kraljevu o nesvakidašnjoj vezi s egzotičnim ljubimcima

Reportaža o gospođi Miri Trifunović iz Kraljeva koja penzionerske dane provodi negujući reptile, podstakla nas je da proverimo koliko zaista u gradu na Ibru ima ljubitelja i vlasnika egzotičnih životinja. Zahvaljujući njenom sinu Dejanu i sami smo ostali iznenađeni u kojoj meri se Kraljevčani opredeljuju za suživot sa pitonima, retkim vrstama guštera, paukovima, činčilama, ježevima, pa i neobičnim vrstama žaba.

Našu pažnju posebno su zaokupirali vlasnici tri netipična ljubimca, devojčica Iskra koja od malena raste sa zmijama i razume ,,nemušti jezik“, Filip koji je, takođe, od malena opčinjen bratadim agamama i Jelena, vlasnica jednog od najneobičnijih noćnih guštera, krestastog gekona.

S obzirom da Iskrinom šarmu i pasioniranoj ljubavi prema svim živim bićima nismo mogli da odolimo, sasvim je logično da reportažu počinjemo s njenom pričom.  Iskra ima svega šest godina i već s vrata nas je dočekala ponosno držeći u naručju ljubimca Duška, loptastog pitona.

Prema rečima njene majke Irine, Iskra je ljubav prema egzotičnim životinjama nasledila od roditelja, budući da i ona i suprug godinama gaje za naše područje netipične ljubimce. Uz Duška su, kaže, mnogi razbili sve predrasude prema zmijama poput onih da su opasne, hladne, ljigave, a za sve ove godine, Duško, kao i dve prethodne zmije,  ni u jednom trenutku nije pokazao ljutnju.

– Kao neko ko voli sve životinje i ne pravi razliku među njima, imala sam želju da upoznam i zmije i shvatim zašto ih ljudi toliko ne vole i zaziru od njih. Vrlo brzo sam shvatila da su to samo predrasude, i kao i sve, strah od nepoznatog. Zmije nisu ni hladne, ni ljigave. Naprotiv, savršeni su ljubimci, pogotovo za one koji nemaju vremena da se posvećuju ljubimcima u toj meri kao što zahtevaju  psi i mačke – navodi Irina, dok zajedno sa Iskrom, maze Duška, koji, reklo bi se, u njihovom naručju zaista uživa.

Prema Iskrinim rečima, uz pomoć njenih zmija i mnogi drugari iz vrtića i parka su ,,shvatili da zmije ipak nisu tako strašne“, pogotovo jer to što Duško trpi dok ga ,,obrće“ po rukama, ne bi izdržao ni najumiljatiji pas.

– Pored zmija imali smo i ptice, guštere, žabice. Sve ih volim. Kada porastem želim da budem doktorka ili veterinarka pa da lečim životinje. Duško se nikad nije naljutio na mene. Njemu je samo bitno da mu je toplo i da drema – kaže ljupka devojčica.

Duško se kao i ostali pitoni njegovog uzrasta hrani jednom mesečno mrtvim plenom i ne bi trebalo više da raste. Kao loptasti piton koji je rođen u zatočeništvu, objašnjava Irina, ne postoji šansa da povredi čoveka.

– Ljudi nisu svesni koliko su to čiste životinje. Istina je da se ne vezuju za vlasnike na način na koji smo navikli. To su hladnokrvna bića. Ipak, sasvim se sigurno da prepoznaju našu energiju, miris i nameru. Naravno da i dalje ima onih koji nam ne ulaze u stan čak ni kada je zmija u terarijumu, ali mnogo je više onih koji su korak po korak, razbili sve prdrasude o ovim bićima, jer zaista ne predstavljaju apsolutno nikakvu opasnost po čoveka – dodaje  Irina.

Njena prijateljica Jelena, takođe, veliki ljubitelj životinja, pored petnaestogodišnjeg psa, već tri godine, vlasnica je i ženke krestastog gekona po imenu Lili u koju se, kaže, zaljubila na prvi pogled.

– Lili je divan ljubimac i odlična je za čuvanje. Ovi zanimljivi gušteri ne zahtevaju čak ni dodatna svetla, hrane se gotovom kašom i  eventualno insektima. Kupila  sam je zajedno sa Dekijem na sajmu egzotike u Pragu i odmah sam znala da je ona ,,ta“ i da ću da je vodim kući. Vremenom sam je prilagodila i na  držanje na ruke. Ne trudim se da to često radim kako je ne bih plašila. Ali, potpuno je jasno da mi u potpunosti veruje. U suprotnom, bila bi znatno brža i uplašenija. Lili je zaista fantastična. Nadam se da nas očekuje još puno zajedničkih trenutaka, budući da ovi gušteri mogu da žive i 15 godina – objašnjava Jelena dok Lili opušteno šetka njenim ramenom.

Tragajući za vlasnikom pustinjskog guštera, upoznali smo i Filipa, koji je, kako kaže, od malena bio zaljubljen u guštere u toj meri da je sam od malena hvatao ,,domaće“ guštere i zmije. 

– Ljubav između  bradate agame Mile i mene se rodila na prvu. Sa predrasudama se susrećemo i dalje, ali uglavnom su je svi u okruženju  prihvatili. Agame su dnevni gušteri. Specifične su jer vole interakciju sa čovekom. Iako je Mila još mala, već sada mislim da me prepoznaje. Mila i ja smo sjajan tandem – ponosno ističe Filip.

Iako je svaka od ovih priča potpuno drugačija, sve tri zajedno, reklo bi se,  nose istu poruku, a to je da se ljubav ponekad skriva u drugačijem obliku nego što smo navikli i da tek kada široko otvorimo oči pružamo sebi šansu da upoznamo svet različitosti.

_____________________________________________________