Међународно признање Палестине: Политички маркетинг или стварна промена

Objavljeno 10/08/2025

Ситуација на Блиском истоку, посебно у вези с палестинским питањем, већ деценијама представља један од најкомплекснијих и најосјетљивијих проблема међународне политике. Признање Палестине као независне и самосталне државе постало је више политички симбол него конкретан чин који доноси стварну државност и независност палестинском народу. Док неке државе, попут Турске, Уједињених Арапских Емирата, Египта, Јордана и Марока, воде прагматичну и конструктивну политику усмјерену ка стабилности и сарадњи с Израелом и међународно признатим институцијама палестинске самоуправе, друге, као што су Иран, Саудијска Арабија, Катар, па и одређени дијелови Европске уније, често својом политиком додатно компликују ионако замршену ситуацију.

ifimes ljubljana Иран, са својом подршком милитантним скупинама као што је Хамас, доприноси јачању екстремизма и дестабилизацији, што дугорочно нарушава мировне процесе и отежава успостављање трајног мира. С друге стране, неке европске државе попут Немачке, Хрватске и Италије имају сложен и често контрадикторан однос према палестинском питању. У случају Њемачке, хисторијска кривица због холокауста снажно утиче на политичке одлуке и често ограничава способност вођења уравнотежене блискоисточне политике.

Хрватска је под снажним утицајем своје историјске кривице везане за постојање и улогу фашистичке творевине Независне државе Хрватске (НДХ) током 1941–1945., што додатно компликује њен став. Италија, с наслеђем фашизма и под утицајем садашњих десничарских влада, показује значајну амбивалентност и нестабилност у спољној политици према овом питању.

Француска, с друге стране, балансира између све израженијих унутрашњих етничко-религијских тензија, нарочито између арапско-муслиманске и јеврејске заједнице. Такођер, носи терет колонијалне прошлости на Блиском истоку, укључујући Сирију и Либан. Све то њен политички став према Израелу и Палестини чини често амбивалентним и реактивним. Уз то, популистички покрети, посебно влада Виктора Орбáна у Мађарској, као и растући утицај десничарских и популистичких снага у Пољској и Чешкој, додатно нарушавају јединствени спољнополитички став ЕУ према овом питању.

Palestina priznanje

Признање као политички маркетинг

Признање Палестине као државе често се користи више као политички односно маркетиншки потез него као стваран корак с опипљивим ефектима на терену или у међународним институцијама. Палестинско питање (п)остаје предмет политичких манипулација, док суверенитет и капацитети палестинских власти остају озбиљно ограничени.

Међу кључним актерима на Блиском истоку, посебно у вези са питањем Палестине, истичу се Турска, Уједињени Арапски Емирати и Египат, као највећа арапска држава. За разлику од неких других земаља у регији попут Ирака, Сирије и Јемена, као и других држава које често користе патњу палестинског народа за своје интересе, ове три земље заузимају значајне позиције у регионалној политици.

Турска, као важна муслиманска држава и чланица НАТО-а, активно доприноси дипломатским иницијативама и настојањима да палестинско питање остане у међународном фокусу, пажљиво усклађујући различите интересе унутар сложених односа Блиског истока. С друге стране, Уједињени Арапски Емирати својим реалполитичким приступом и дипломатским ангажманом пружају конкретну подршку палестинском народу, чиме граде репутацију кредибилног регионалног партнера.

Важно је нагласити да ове државе одржавају дипломатске односе и с Тел Авивом и с Палестинском самоуправом, што показује прагматичан приступ у усклађивању регионалних и међународних интереса. Овакав двоструки приступ омогућава им да буду мостови у сложеним политичким и дипломатским односима између Израела и палестинских власти.

Турска, УАЕ и Египат делују као кључни регионални актери који, сваки на свој начин, обликују динамику палестинског питања. Турска кроз дипломатску активност и регионалну димензију, УАЕ кроз политичку подршку и развој односа, док Египат, са својом историјском улогом и геополитичким положајем, има значајну улогу у мировним процесима и сигурносним питањима регије. Многе друге државе, међутим, користе палестинско питање као средство политичког маркетинга за смирење или мобилизацију властитих народа. За разлику од њих, ове три земље своју улогу граде на прагматичним и стратешким интересима. Њихова активност јасно показује да палестинско питање није једноставно, већ сложено, те често предмет искориштавања кроз трговину патњама палестинског народа у ширим геополитичким калкулацијама.

Најважнији покушаји постизања мира
•           Конференција у Мадриду 1991: Први директни контакти између Израела и арапских земаља укључујући Палестинце, али без конкретних резултата.
•           Споразуми из Осла 1993. и 1995: Доносе признавање Палестинске одлободилачке организације (ПЛО) и успоставу Палестинске самоуправе. Уследиле су политичке промене, али и наставак насиља.
•           Споразум на плантажи Wyе (1998): Палестински лидер Јасер Арафат и израелски премијер Бењамин Нетањаху (први мандат) постигли су договор уз посредовање САД-а. Споразум није у потпуности спроведен.
• Камп Даејвид II 2000: Преговори пропали због неслагања око Јерусалима, повратка избеглица и граница. Резултат: избијање Друге интифаде.
•           Преговори у Таби 2001: Најближи компромису, али заустављени сменом власти у Израелу.
•           Иницијатива Арапске лиге 2002: Предвиђа нормализацију односа с Израелом уз потпуно повлачење с окупираних територија.
•           План за мир 2003: План међународног квартета (УН, САД, ЕУ, Русија), никада у потпуности имплементиран.
•           Конференција у Анаполису 2007: Покушај САД да ревитализује мировни процес. Сукоб Фатах-Хамас и нова израелска офанзива 2008. га неутрализују.
•           Паришка мировна конференција 2017: Покушај ЕУ и Француске да понуде нови оквир – Израел одбио присуствовати.
•           Абрахамови споразуми 2020: Нормализација односа Израела с УАЕ, Бахреином, Суданом и Мароком – без учешћа Палестинаца.
•           Недавна конференција у Њујорку 2025, коју су организовали Уједињени народи, Саудијска Арабија и Француска, била је још један покушај ревитализације мировног процеса, али разлике и интереси великих актера и даље представљају препреку стварном напретку. Конференција је више представљала политички маркетинг него конкретну вољу за решавањем сукоба, док на терену и даље људи гину и пате, што јасно показује колико симболика и реторика надмашују стварне кораке ка миру.

Нетањаху и Лапид: Супротстављене визије за будућност Израела и Блиског истока

Супротстављене визије премијера Бењамина Нетањахуа и лидера опозиције у израелском Кнессету, Јаира Лапида, јасно одражавају различите правце развоја Израела и његове улоге у регији. Нетањаху, вођа Ликуда, заступа десничарске и националистичке ставове, често заговарајући строге сигурносне мере и исказујући скептицизам према мировним процесима. Његова влада обиљежена је бројним контроверзама, укључујући оптужбе за корупцију и међународне позиве на његову одговорност, што додатно компликује политичку ситуацију и умањује међународни углед Израела.

С друге стране, Јаир Лапид, као вођа опозиције у Кнессету, представља центристички приступ који се залаже за стабилност, демократске вредности и регионалну сарадњу. Изразио је спремност да формира коалицију са десничарским Ликудом, али без Нетањахуа, што указује на његову одлучност да разбије постојеће политичке баријере и унесе нову динамику у израелску политику. Лапид се јасно супротставља екстремистичким и верским странкама које, по његовом мишљењу, дестабилизују земљу, угрожавају права грађана и нарушавају углед Израела на међународној сцени.

Његова визија фокусирана је на јачање унутрашње кохезије и демократије, али и на активан ангажман у регионалним мировним процесима. Лапид сматра да је трајно решење палестинског питања могуће једино кроз искрене разговоре и дипломатски дијалог са израелске и палестинске стране. Такође заговара проширење Абрахамових споразума на остале арапске државе, верујући да ће даља нормализација односа с арапским светом додатно ојачати стабилност и просперитет у региону.

Такав приступ, унапредио би међународне односе Израела, ојачао савезе и допринио дугорочном миру и просперитету у регији.

Ова подељена визија између Нетањахуа и Лапида представља кључни изазов за будућност Израела, обликујући како унутрашњу политику, тако и његову улогу у сложеним геополитичким приликама Блиског истока.

Улога међународних актера: Саудијска Арабија, Француска и УН као организатори конференције у Њујорку, 15. маја 2025.

Саудијска Арабија и Француска, заједно с Уједињеним нацијама, дуго су планирали и координирали ову конференцију с циљем покретања мировног процеса између Израела и Палестинаца. Намера је била окупити кључне актере како би се отворио пут ка преговорима и постигао стваран напредак у решавању једног од најдуготрајнијих сукоба на свету. Ипак, сложеност проблема и супротстављени интереси учесника знатно су умањили ефект ове иницијативе.

Саудијска Арабија, као важна муслиманска држава, настојала је кроз ову конференцију потврдити своју улогу посредника у палестинском питању. Међутим, њена политика није била доследна — унутрашњи изазови и регионалне тензије смањили су њену способност да обликује стварни мировни процес. Саудијска Арабија балансира између подршке палестинским правима и очувања блиских односа са западним савезницима и државама које су већ нормализовале односе с Израелом.

Француска, као један од кључних актера у Европској унији, дипломатским је напорима настојала одржати статус мировног посредника, промовишући решења заснована на међународном праву, нарочито дводржавном моделу. Ипак, унутрашње несугласице унутар ЕУ, као и сложени односи у израелско-палестинском сукобу, ограничиле су њен утецај.

Уједињени народи, иако формално главни глобални арбитар мира и сигурности, нису успели пружити одлучујућу подршку конференцији. Њихова улога била је више протоколарног карактера, док дубоки неспоразуми унутар Већа сигурности УН-а и политичке блокаде онемогућавају ефективно деловање.

Конференција одржана 15. маја 2025. у седишту УН-а у Њујорку замишљена је као прилика за прекидање замрзнутог статуса кво и отварање пута ка деескалацији сукоба. Организатори — Саудијска Арабија, Француска и УН — наглашавали су важност заједничког деловања и компромиса.

То је био покушај преусмеравања пажње светске јавности на хуманитарну катастрофу у Гази, иако се конференција није стварно бавила овим питањем. Тај фокус се показао не само некорисним, већ и контрапродуктивним. Превелика пажња усмерена на хуманитарне последице скренула је пажњу са кључних политичких проблема, док су стварни кораци ка трајном решењу остали потпуно запостављени.

Уместо очекиваног помака, конференција се брзо претворила у још један ПР догађај. Донесени закључци били су углавном декларативни и без стварне обавезујуће снаге, што је додатно ослабљено одбијањем Сједињених Америчких Држава да подрже било какве притиске на Израел. Без кључне подршке САД-а, главног савезника Израела, договори и конференције се сматрају једностраним актом и углавном ће остати мртво слово на папиру. Коначно, конференција није донела значајан напредак. Сукоб се наставио, а патња палестинског народа и даље траје. Овај догађај јасно показује колико су међународни мировни процеси често спутани политичким калкулацијама, реториком и различитим интересима, док права воља и моћ за трајно решење остају недостижни.

Палестинци заслужују имати своју државу

Палестинско питање и даље представља отворену рану Блиског истока, која захтева искрен и одговоран приступ свих укључених актера. Признање Палестине без стварне државности остаје првенствено симболичан и маркетиншки потез, без стварне тежине и ефекта на терену. Док геополитички интереси и политичке манипулације често доминирају, неопходно је да међународна заједница подржи стварне и конкретне кораке ка стабилности, правди и трајном миру.

Кључно је да се оживи улога Квартета за Блиски исток, основаног 2002. године, а којег чине ЕУ, Русија, Сједињене Америчке Државе и УН — као кључног механизма за координацију мировних напора и подршку стварању одрживог решења.

У будућности је неопходно да међународна заједница одустане од површних симболичних геста и усредсреди се на суштинске промене које ће оснажити палестинске институције и омогућити им функционалну државност. Укључивање свих релевантних актера, укључујући Иран, као и велике силе попут Русије и Кине, мора бити дио сваког реалног и одрживог решења.

Глобалне силе попут САД-а, ЕУ, Русије и Кине требају ускладити своје политике и подржати преговоре вођене на равноправној основи, без наметања унилатералних услова који додатно продубљују поделе. Поред политичких и дипломатских иницијатива, значајну улогу требају имати и образовни програми те иницијативе за јачање међусобног поверења унутар израелског и палестинског друштва, јер је то темељ дугорочног мира.

Изнад свега, неопходна је храброст израелског и палестинског народа да препознају своје заједничке интересе и превазиђу дубоке поделе које годинама разарају живот у регији. Само кроз искрену вољу за компромисом, одговорност и спремност на дијалог може се окончати циклус насиља и патње.

Мир који оба народа заслужују може бити остварен једино уз истинску храброст да се прихвате неопходни компромиси и заједнички живот у хармонији — попут примера Француске и Њемачке, некадашњих супарника и непријатеља у више ратова (1870–1945), а данас кључних стубова ЕУ. Такав приступ донио би трајну стабилност не само Блиском истоку, него и ширем међународном систему, отварајући врата сигурнијој и просперитетнијој будућности за све.

У међувремену, нужно је омогућити несметан приступ хуманитарној помоћи Палестинцима и осигурати трајни прекид ватре у Гази. Ови кораци су од пресудног значаја за стварање реалних основа за примену сваке озбиљне политичке иницијативе.

ifimes logo Палестински народ заслужује право да живи у властитој држави, у миру и достојанству, поред Израела. Само узајамно признање и одговоран дијалог могу донети трајни мир.