КУСУР

Аутор: Маја Ђукановић Османчевић

„Да ти кажем, драга моја Цојка, стигла ми је унука још синоћ, зато сад и журим кући. Знам ја да она воли кад јој  на сто изнесем сира и кајмака и парадајза из наше баште, ништа јој милије од тога нема. Још сам развукла и коре па ћу направити и ону моју гибаницу,“ у даху исприча својој комшинки жена у касним шездесетим, док су чекале у реду, пред касом, у сеоској продавници пуној робе и замешаних мириса,.

„Тако сам решила, а милије би ми било да јој направим питу од гована, тол’ко је заслужила, љута сам ти много. Све сам могла да замислим да ће ме у овом мом намученом животу снаћи, ал’ да ће се она, ђак генерације у ваљевској Гимназији, ухватити са овим блокнадерима, то ти нисам могла ни у најгорем сну сањати.“

„Ццц…, моја Јоко,“ процеди кроз зубе ништа мање разочарана Цоја.

„Још ми синоћ нешто објашњава, каже блокнадери су ти добри, а ћаци су лоши. Ко да мене брига и за једне и за друге. Исти су они, пију ону дрогу. Него, жива ми била, мени је најбитније да је наш прешједник добро, јер ако је он добро, Богу ‘вала, бићемо и ми. Овако нам добро ни за време Тите није било. Морам ти рећи још и ово, знадеш ли да је мене и ђеда пре неки дан звао Лазар из месне канцеларије да пођемо сад у неђељу на овај митинг, каже да ћемо сви добити заставе и да шњима треба да машемо, обећ’о нам уз то дати и по педесед евара, педесет мени, педесет ђеду. Размишљам ти се, а што и да не идем. Цене и онако сваки дан скачу. Видиш ли црна моја шта се ради, ови трговци се скроз обезобразили, кад дођем у продавницу не купим скоро ништа, а потрошим ти све до последње паре. Од кусура ми тек нешто мало ситнине прекостане, па ти се све до куће у себи прерачунавам. Зато нешто мислим, ако ја и деда узмемо по педесет евара, уз нашу ће нам пемзију то бити довољно да некако скрпимо до краја месеца. Рече Лазар да уз то треба да вичемо да смо и ми ћаци. Ма, викаћу и да сам сам црни ђаво ако треба, само да се преживи.“

„Мој ти муж, драга, нешто неће на те митинге, каже боле га леђа,“ процеди Цојка, а Јока и неслушајући настави:

„Нашекирала ме ова моја унука, нисам ти сву ноћ ока склопила. Остала јој, како вели, још два испита да заврши медецину, а она се сад сетила да блокира вакултет. Не могу је ни моја ђеца више финансирати, немају ни она оклен, не да ти приватник пуно, а од посла главу не можеш дићи. А сви су хтели демократију. Но све се чудим и дивим Радојковом малом како часно и поштено зарађује сваки динар. Од онаког арамбаше какав човек постаде. Јес’ да је напустио чколу са шеснес година, ал’ је поша’ са оцем да ради ламинат. Добро су ти се они скућили, сад га и она мала од Томе писара ‘оће. Хвалила ми се Рајка да су неког доброг посла имали и у викендици код прешједника општине, одмах доле крај језера, па га прешједник замолио да му буде од помоћи сад на овим зборовима. Рече му да у њега има пуно поверења, и да ће виђети да му нађе неки лакши и плаћенији пос’о у општини. Рече му и да не сумња у његово знање. Ех, да је моја унука таква, ал’ није.“

Утом јој трговкиња откуца и наплати рачун. Извади неколико металних новчића, који зазвечаше по пулту.

Јока напусти продавницу у мислима пребирајући оно мало ситнине што јој је још од кусура остало.

*Радња и ликови су измишљени. Ауторка је сатиричарка и пјесникиња.