Profesor Jovanović: Jednakost pred zakonom, pravosuđe prvi test promene

U korenu studentskih i građanskih protesta leži jednostavan i osnovni zahtev — da svi budu ravnopravno tretirani pred zakonom, poručio je  prof. Miodrag Jovanović na panel diskusiji koju su nedavno organizovali Grupa građana „ProBudimo Čačak“ i „ProGlas“ u Čačku.

Prema njegovim rečima, upravo osećanje da je pravni sistem selektivan — da su privilegije dostupne po partijskoj knjižici ili političkim vezama — bilo je iskra koja je pokrenula sve veću pobunu. Kritikujući retorike koje potcenjuju zahtev za odgovornošću, Jovanović je okarakterisao sadašnju situaciju kao „inverzno perverznu“, gde su organi koji treba da gone krivična dela postali njihovi zaštitnici.

– Dakle, jednak tretman pred zakonom, kako u pogledu toga kada se zakon prekrši, pa treba da odgovarate za njega, tako i u pogledu toga kad vam zakon pruža načelno nekakve koristi ili mogućnosti, a onda u praksi se ispostavlja da te koristi i mogućnosti zapravo nisu za sve jednako dostupne, nego su dostupne samo najčešće po partijskoj liniji, sa partijskom knjižicom, sa nekim politički privilegovanim poznanstvom i tome slično.

Profesor Jovanović pomenuo je primer koji ilustruje tipično ponašanje aktuelne srpske vlasti, koja izvrtanjem činjenica pokušava da prevari EU.

– Videh da je naša predstavnica u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope ubeđivala evropske parlamentarce kako do protesta u Srbiji nije došlo zbog zahteva za odgovornošću zbog pada nadstrešnice i smrti ljudi, nego zato što smo se mi na univerzitetima uplašili konkurencije nekih imaginarnih inostranih fakulteta koje će Vučić kao da nam dovede, pa smo se mi uplašili od konkurencije. Što je, naravno, budalaština po sebi, ali i ta izjava, kao i druge izjave vam govore da zaista živimo ono što je, ja stalno govorim, možda i jedina, fraza koju Vučić neprestano pominje, a sa kojom se slažem, a to je da živimo u nečemu što je inverzno perverzno.

I kulminacija tog inverznog perverznog je ovo što sada nekako Više javno tužilaštvo, koje verovatno simbolički treba momentalno rasformirati prvog dana, da nestane, da zaboravimo da se tako zvalo i dati mu neko drugo ime, najbazičnije simbolike radi, jer se ono pretvorilo, bukvalno u najbrutalniju, batinu ove vlasti, pa sada, evo, pokušava da nas ubedi da je desetine hiljada ljudi izvodilo neki performans i da još u tom performansu ima obeležja najtežeg krivičnog dela.

On je pozvao na temeljno pročišćavanje pravosudnih redova, ukazujući da među njima postoji krug pojedinaca koji postupaju suprotno ustavnoj ulozi tužilaštva. U prvim pravosnažnim osuđujućim presudama za visokopozicionirane ljude prof. Jovanović vidi start istinske reforme pravosuđa — ono će, kako je rekao, naterati i buduće vlasti da se boje odgovornosti i da opreznije donose odluke.

– Dakle, kad neko tvrdi da žrtve nisu žrtve nego statisti u obaranju ustavnog poretka, taj ili toliko ne poznaje pravo, pa svakako ne zaslužuje da se nalazi na tom mestu, ili je spreman da se potpuno stavi u funkciju političke batine, pa opet ne zaslužuje da se nalazi na tom mestu. Tako da postoji, naravno, potreba da se redovi pravosuđa svakako pročiste i profiltriraju, jer tamo postoji određeni krug ljudi, uglavnom  oko Stefanovića, koji se sada ponašaju najdirektnije suprotno onome što im je ustavna i zakonska uloga, a to je da gone učinioce krivičnih dela. Oni su se zapravo pretvorili u zaštitnike onih koji su izvršili krivično delo.

Profesor Janković dao je i jedan primer koji ukazuje na očiglednost ove tvrdnje.

– Evo, ne moramo ni da znamo i ni da kvalifikujemo da li je bio zvučni top ili ne znam neko drugo oružje koje je upotrebljeno, ali je svakako upotrebljeno nešto što je ne malom broju ljudi nanelo i fizičke i psihičke posledice. I sad, u toj inverznoj perverziji bi građani trebali da dokazuju da zapravo nisu pripremali nekakvo rušenje ustavnog poretka. Takvih je, naravno, primera mnogo i na svakom koraku ih srećete.

Janković je ispričao sveži primer iz dijaspore.

– Znate da smo (ProGlas) ovih dana imali par gostovanja van Srbije. Čovek nam je ispričao svoju ličnu priču. On je 2023. godine, organizovao proteste protiv nasilja posle tragičnih događaja u školi Ribnikar, u Orašju i Duboni, i od tog dana ga, bez izuzetka, svaki put kad dolazi u Srbiju, odvajaju, trakeljišu, maltretiraju i tako dalje. Eto, vam jedan primer tog vrlo postojanog i sistematskog obračunavanja sa svakim onim ko drugačije misli, a taj ko drugačije misli i taj ko u društvu u čijem Ustavu piše da je demokratsko i gde bi vlast trebala da bude smenjiva, dakle, taj ko misli da ova vlast treba posle 14 godina da malo odmori, se proglašava zapravo neprijateljem države. I to vam je obrazac, nepogrešivi obrazac jedne, autoritarne, a po mnogim obeležjima ovog, medijskog ispiranja mozga i gebelsovštine koja se prosipa sa ovih nacionalnih frekvencija. To su vam  obeležja totalitarnih režima.

Ukazao je i na problem suočavanja sa istinom nakon pada režima.

– Dobar deo ljudi u Srbiji, koji su uvereni da su mentalno zdravi, zapravo sutra ih moramo suočiti sa činjenicom da to što su gutali kao istinu, da je u stvari bila jedna ogromna laž, da je bila jedna ogromna, potemkinjaština koju ovaj režim gradi, počev od svih tih, lažnih izliva podrške.

Uz poziv na strpljenje i praktičan aktivizam „od danas do sutra“, on je naglasio potrebu za pripremom za „dan posle“ — obučavanje kontrolora i posmatrača, organizaciju izbora i pripremu za moguće izazove u kratkom vremenskom okviru. Ponovio je i da je cilj „resetovanje“ sistema na načela vladavine prava, jednakosti pred zakonom i stroge odgovornosti svih koji prekrše zakon.

– Dakle ovo jeste na mnogo načina poslednja faza režima, pogotovo što se vlast sve više oslanja na represivni aparat, ali ono što je u ovom trenutku najvažnije jeste da sačuvamo strpljenje i da na isti način razmišljamo mi od danas do sutra, da ne lupamo glavu kad će se nešto dogoditi, nego da aktivistički pristupamo šta ja danas, šta ja sutra mogu da uradim, da nas ne bi zateklo kad dođe do izbora da opet bude: „E sad, imamo neke kontrolore, ali nismo baš sigurni da li su pouzdani, da li neće pokleknuti na, ne znam, tri crvene ili pet crvenih ili koliko god.“ Zato sam ja pristalica toga da ne razmišljamo mnogo o daleko u budućnost, a ovde je, nažalost, daleko već tipa tri, pet dana unapred, jer bukvalno ne znamo šta može da se dogodi svakog dana, a da promeni drastično nekakav tok političke stvarnosti, nego da zaista u tom nekom aktivističkom duhu radimo od danas do sutra i da se aktivno pripremamo za taj dan posle.

Sistem moramo zaista da resetujemo, da ga sistemski pretemeljimo, a to mora biti na principima jednakosti pred zakonom, vladavine prava i striktne odgovornosti svakoga ko se o zakon ogrešio, gde god da se on nalazi, jer to, nažalost, nikada nije bio slučaj u ovoj zemlji, naveo je Jovanović.

– I, tek kad budemo imali prvu pravosnažnu, osuđujuću presudu za nekoga ko je bio na visokom političkom mestu, tek tad će početi istinska reforma pravosuđa, a tad će biti i učinjen taj odlučan korak da svako sutra ko dođe da vrši vlast, makar oni bili naši, ta vlast je takođe nešto prema čemu ćemo morati da se kritično i sa rezervom odnosimo, jer svaka vlast mora zapravo, da se plaši svojih građana, da se plaši onoga što radi. Naravno, sad karikiram, ne plaši u smislu parališućeg straha, nego moramo to klatno iz ove bahatosti u kojoj živimo, u kojoj nosioci vlasti misle da im je sve dopušteno, moramo klatno pomeriti na drugu stranu da neko se dobro zapita pre nego što nešto uradi da li će za to odgovarati, da li će to dovesti do nekog boljitka. To je model ka kom moramo kao društvo zakoračiti –  i da, ne čeka nas sigurno nekakav lagan posao, ali to je jedini put da Srbija kao društvo stane na noge.

Jovanović je istakao da je generacijska promena — mlada, organizovana mobilizacija — šansa koju režim nema čime da odgovori, ali je upozorio da aktivistički talas mora da ostane mudar, obazriv i uopšte ne ličan: političke sujete ne smeju da ugroze opšti interes — srušiti režim bez novih zloupotreba.

– Ja sam siguran da sa ovom generacijom, mladih ljudi koji su se generacijski podigli može doći dosmene režima, i to je odgovor, to je, nešto na šta, Vučićev režim nema nikakav odgovor. Dakle, sa tom generacijom ljudi, Srbija, ima šanse da krene napred, ali moramo biti i mudri i obazrivi i strpljivi i u nekom domenu političke artikulacije ne zaboraviti da jedini način kako taj bunt i protest neće dovesti do promene jeste ako neke sujete političke i druge, odnesu prevagu nad onim što je opšti interes i opšti cilj, a to je da se ovaj režim demontira, sruši, jer on je, u to sam uveren, i iz današnje perspektive nas koji živimo, ali iz perspektive nekih istoričara koji će za 50 godina o ovome pričati, ovo je apsolutno zlo koje Srbija doživljava. Ja sam siguran da će istorijske čitanke, u koje bi Vučić voleo da se upiše kao veliki, ga tretirati kao velikog zločinca po ovaj narod i ovo društvo.

_____________________________________________________________