U mojoj zemlji postoje dva sveta

Foto: Kristijan Balan

Piše: Savo Manojlović

U prethodnih nedelju dana imao sam osećaj kao da sam video da u mojoj zemlji postoje ne dva sveta, nego dva univerzuma.
Kada sam pre neki dan obišao Dijanu Hrku, preko puta kod Ćacilenda postavljali su još jače ozvučenje. I to nakon noći u kojoj su majci tragično preminulog sina pevali: „Pošla majka sina da potraži.“

Ako je ikada nešto bilo sveto kod našeg naroda, to je pravo na žaljenje mrtvih. Kreont je izgubio dušu kad je Antigoni zabranio da oplakuje brata.

Ali u toj istoj zemlji, samo nekoliko dana ranije, video sam Srbiju budućnosti. U četvrtak ujutru, ispred FDU, krenuo sam sa 5.000 studenata i aktivista koji su dva dana pešačili do Novog Sada u znak sećanja na žrtve 1. novembra.

Ovo je moja priča iz kolone i kako sam ja video pešačenje studenata i aktivista koji su danima prelazili Srbiju.
Hiljade ljudi koji koračaju, ne zbog funkcija, nego zbog vizije normalne Srbije. Narod koji nas dočekuje sa hranom, voćem i vodom, kao oslobodioce.

Nikada neću zaboraviti baku iz Batajnice koja je donela tri pakovanja napolitanki i davala studentima: „Toliko je baka imala para da doprinese.“
Najveći heroji bili su studenti iz Novog Pazara koji su pešačili 16 dana više od 400 kilometara. Sa njima, devojke sa hidžabom ogrnutim srpskom zastavom pevale su „Idem preko zemlje Srbije“.

U tom trenutku video sam Srbiju različitosti: zastave koje se vijore zajedno, polumesec i krst, šajkača i hidžab, Isus i Če Gevara sa petokrakom. Ljudi različitih vera, gradova i akcenata koji se grle, pevaju i plaču zajedno.

Srbija u kojoj ljubav pobeđuje radikasku mržnju, u kojoj nije važno da li i u šta veruješ, već kakav si čovek.
Zoran Đinđić je jednom tada mladom Novopazarcu rekao da batali podele: “Gledajte napred i srešćemo se u budućnosti.“

Tokom ove šetnje video sam i doživeo različitosti ujedinjene pod zastavom Srbije, i shvatio da smo se konačno sreli u budućnosti.

_______________________________________________________