Obrazovanje i budućnost dece

Na velikom skupu prosvetara u Čačku govorili su zaposleni u svim nivoima obrazovnih ustanova, pa tako i predstavnici zaposlenih u predškolskoj ustanovi „Moje detinjstvo“ u Čačku.

– U saradnji sa porodicom i uz njihovu podršku, gradimo sigurnu i toplu zajednicu, gde svako dete može da zablista. Baš onako kako treba, kao dete. Smejemo se, ponekad i plačemo, ali svakog dana učimo kako da budemo dobri i humani ljudi. Sa ponosom se rastajemo kada za to dođe vreme. Kada su oni stasali za neke nove teme, zato ne smemo da zaboravimo da mudra glava jednog bića kreće iz vrtića. Zbog toga smo danas ovde mi, zaposleni u predškolskoj ustanovi „Moje detinjstvo“, kao podrška kolegama iz prosvete koji se hrabro bore za bolju budućnost sve naše dece – rekla je predstavnica zaposlenih u ovoj predškolskoj ustanovi.

Na skupu je govorila i nastavnica Marija Vulović iz Čajetine.

– Dobar dan, dobri i hrabri ljudi. Dobar dan, targetirani, ponižavani, optuživani, ali časni, obrazovani i umni! Dobar dan, prosvetitelji u tuđem veku! Govorim kao jedan od preko hiljadu profesora, nastavnika i učitelja Zlatiborskog okruga koji su od početka drugog polugodišta u potpunoj obustavi nastave. Ali govorim i kao majka čija deca, a imam i hvala Bogu troje, sedam nedelja ne idu u školu. Govorim dakle danas u ovom slobodnom Čačku, kao jedan od približno 50.000 zaposlenih u obrazovnom sistemu Republike Srbije, koji su stali da bi taj sistem konačno ustao – rekla je na početku svog obraćanja nastavnica Vulović.

– Govorim dakle, kao jedan od onih za čiju je profesiju predsednik svih građana Republike Srbije rekao, sram ga bilo, da je jedna od najobrađenijih u zemlji. Govorim međutim, i kao jedan od onih koji se u Japanu jedini ne moraju klanjati caru, jer ni car ne može bez učitelja i jer se to zanimanje smatra, uz lekare, najvažnijim u društvu. Priznajem, javno, ja sam jedna od onih koji su učili decu da dobro i pravedno moraju biti ispoštovani, a zlo i javašluk kažnjeni. Ja sam ih učila, zajedno sa svojim kolegama, učeći od Negoša, da onaj kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom. Jesam, učila sam ih da budu kao Pilipenda i da ne prodaju veru za večeru. Učila sam ih i da vole dušu više nego trbuh i da se domovina brani lepotom i čašću i znanjem. Ja sam ih učila, citirajući Andrića, da je naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja i da je čovek dužan da u toj borbi istraje – poručila je Marija Vulović.

– Priznajem takođe, da sam se neretko pitala koliko smo ih naučili. Plašila sam se pomalo jesmo li oblikovali tužne generacije na srećnim slikama. Strepela sam šta ću im reći posle Ribnikara, Dubone, Lučana, Novog Sada, šta da im kažem ako me budu pitali zašto. Kako pogledati decu u oči i reći im? Jeste, zakazao je sistem. Jeste, institucije su urušene i privatizovane. Jeste, zavladao je zakon jačega.

– Zla veštica i opaki čarobnjak nisu nastradali zbog svoje zlobe. Nevinu decu nam gaze po ulicama, lome im vilice bejzbol palicama, gaze majke na naplatnim rampama, a mi… A mi, profesori, rvemo se s jalovom, administracijom, s neplaćanim ratama kredita, savijamo vrat u jaram uzde i čekamo neki novi dopis Ministarstva koji će promeniti polugodište, skratiti školsku godinu. A nama zamislite dati stručna uputstva da razgovaramo sa decom i učimo ih šta je empatija. Ne brinite, dušebrižnici, znaju to ova deca mnogo bolje i više od vas. Pogledajte naše bivše đake, sada studente, šta su sve naučili. Marširajući od Novog Sada i Beograda, preko Kragujevca, Niša, s Platonom u rancu igraju Užićko kolo i Moravac.

– Paori i studenti se grle, ne daju da nam sprže Jadar, znaju da kažu hvala, ne žale se što su im stopala krvava, što su im prsti ispucali. Iako smo se, a jesmo, mi odrasli pitali kakvoj deci ostavljamo svet. Izvesno je, časno i pravično, hrabrijoj i mudrijoj nego što smo mi bili. Hvala vam, deca! Dodaću još i ovo, ali sada kao roditelj jedne gimnazijalke koja sedam nedelja nije ušla u školu, ali i ove zime mnogo naučila. Evo, na primer, iz srpskog jezika i književnosti, da treba imati petlju kao Antigona. Znači da između straha i kasnog kajanja obično stoji znak jednakosti.

– Naučila je moja gimnazijalka i da su, kao što je davno rekao Dante, najnižii krugovi pakla rezervisani za one koji su u vremenima najdublje krize ostajali neutralni. Što se tiče dijelekata, naučila je svašta, od šumadijsko-vojvođanskog do timočkog i resavskog. Iz istorije je naučila i Sretenjski ustav i Milanski edikt. Jedno u Kragujevcu dugovu nišu i zapamtila zauvek 313. i 1835. ali zapamtiće i 2025. godinu. Što se tiče geografije, bila je to časna ambientalna nastava, prirodne i društvene odlike. Beograd, Kragujevac, Niš, Užice, Čačak, Novi Sad.

– Najvažnija lekcija iz biologije je hibernacija i buđenje iz hibernacije. Oni su nas probudili. I ne, nisu naša deca, kao što nas maliciozni optužiše, za sve ove dane blokirali, navodno, krevete i mobilne telefone. Šetala su ova deca više nego ikad ranije. I ostvarene su sve među predmetne kompetencije sa svim nastavnim predmetima. A niko nam to ovog puta nije tražio. I pevalo se na muzičkoj kulturi u Vostani Serbie. Srbiji. I na likovnom su naučili da tamo gde nam nacrtaju crveni srednji prst, mi ga precrtamo u srce i u cveće. I to su ova deca naučila. I nisu zanemarili prirodne nauke kao što je fizika. Sila masi daje ubrzanje. Vidimo se u Beogradu 15. marta – rekla je na kraju svog govora nastavnica Marija Vulović.

_____________________________________________________________