Džajini dani

Pamćenje nije samo pasivni odraz kulture i politike, nego i tvorac kulture pisao je sociolog Todor Kuljić o kulturi sećanja. Međutim, postoji razlika između pamćenja koje je puko skladištenje sadržaja prošlosti isećanja koje je aktuelizacija sadržaja prošlosti. Ovakva vrsta aktuelizacije je po Kuljiću sadašnja prošlost i protivnik nezadržive prolaznosti. Iako se ne treba u potpunosti prepustiti prošlosti– jer čovek nije rođen sa očima na potiljku da bi uvek gledao iza sebe, kako je pisao Pekić– ne treba pobeći i u drugi ekstrem zaborava. Sećanje može da nas uči i opominje. Na žalost, u Čačku nas najčešće opominje na to da zaboravljamo najbolje među nama.

Prošlog meseca navršilo se 76 godina od rođenja Slobodana Matovića Džaje, tog dečaka sa Morave i dobrog duha Čačka kako su ga nazivali. Do svoje rane smrti 2006. godine postao je jedan od značajnijih čačanskih umetnika, čiji je talenat cenjen daleko izvan granica našeg grada. Njegove priče zauzimale su značajna mesta na konkursima širom nekadašnje Jugoslavije, isto kao i drame koje su nakon nagrada bile izvođenje u svim većim mestima bivše države. Posvećen pozorištu u celosti, nagrade nisu stizale samo zbog napisanih komada, već i onih u kojima je igrao i koje je režirao, podižući čačanski amaterski„Dramski studio“ do nivoa na kome bi mu pozavidela mnoga profesionalna pozorišta.

Pravi satiričar nije moralizator već moralista– čovek koji, uprkos šaljivom karatkteru napisanog, nosi želju za odstranjivanjem društvenih zala koje nas okružuju. Džaja je samim tim bio jedan od značajnijih satiričara koje je ovaj grad imao, čija je namera bila da suoči Čačane sa samim sobom.

Pored aforizama i priča, ovo umeće najviše dolazi do izraza u Džajinom novinarskom radu, bilo da je pisao novinske ili snimao radijske i televizijske reportaže. Kao kolumnista u Čačanskom ogledalukoristio je priliku da podigne to eponimno ogledalo ka čitaocu, bez obzira da li nam se svideo odraz koji vidimo. Šetajući ulicama Čačka kao pravi Bodlerov flâneur, beležio je svakodnevni život ovog grada, slično Dušku Radoviću koji je često svoje priloge za Beograde, dobro jutro pisao posmatrajući ljude na putu od kuće do posla.

Međutim, mlađi sugrađani ili oni koji su se prošlog meseca slučajno zadesili u Čačku nikada ne bi pomislili da smo imali tako talentovanog pisca i dramskog delatnika, jer godinama praktično da nema pomena i obeležja.

Pri tome nije reč samo o okoštalim formalizovanim izjavama i nekrolozima deklamovanim i objavljivanim za godišnjice, mada i njih slabo ima. Reč je o institucionalnoj podršci kulturi sećanja i aktuelizaciji prošlosti, koja bi služila ne samo kao očuvanje uspomene već uzor i podstrek drugim stvaraocima.Stvaranje jednog dinamičnogkolopleta prošlosti i sadašnjosti.

Svaki autor živi i komunicira sa budućim generacijama kroz svoje delo, ali ako bi zainteresovani potražili Džajine objavljene knjige u Gradskoj biblioteci naišli bi samo na tri knjige aforizama i dramu Trenutak sreće (uz digitalizovane brojeve Čačanskog ogledala). Ostale priče, drame i kolumne nisu objavljene, a bilo bi dovoljno materijala za sabrana dela makar u jednom obimnom tomu.

Naravno, pojedinačni napori da se ovo ispravi postoje. Gospođa Marijana Matović radi na monografiji koja će, između ostalog, biti ispunjena obimnom građom i fotografijama iz privatne arhive. To će svakako biti lep uvid i u Džajino stvaralaštvo, ali i u njega kao čoveka. Takođe, doprinos u očuvanju kulture sećanja dao je i Dušan Darijević dokumentarnim filmom Traži se posvećenom Džaji, koji je postao neizostavna polazna tačka za svakoga ko se zainteresuje za Džajino stvaralaštvo.

Ali uspešno očuvanje kulture sećanja prvenstveno zavisi od institucija, kao što je rečeno. Dosadašnji napori, ali i svaki budući, nisu mogući bez podrške nadležinh institucija kulture. Od pomoći pri štampanju knjiga, do organizovanja festivala, predavanja, izložbi i emisija, sve zavisi od (nedostatka) volje grada i ministarstva kulture.

Nije potrebno mnogo od čačanskog Kulturnog centra (uz novčanu pomoć sponzora) da se organizuje festival satire posvećen Džaji. Sastavljen iz dva dela, festival bi ujedno čuvao uspomenu na Džaju i podsticao nove autore. Da postoji volje ne bi bilo previše komplikovano organizovati konkurs za satiričnu priču, aforizam, karikaturu– u današnje digitalno doba možda čak i mim– organizovati izložbu i štampanje zbornika sa odabranim radovima, kao i nagradu za životno delo aktuelnim satiričarima i piscima. Uz dodatni napor moguće je organizovati i pozorišni festival amaterskih pozorišnih trupa, ili barem konkurs za dramski tekst, mada je ovaj deo donekle bio zastupljen tokom odličnog pozorišnog festivala MAPA032. U okviru dela koji se bavi sećanjem na Džaju moguće je organizovati izvođenje njegovih drama (barem jedne godišnje), kao i prikazivanje snimaka predstava u kojima je igrao. Siguran sam da bi čačanska pozorišna publika uživala u predstavama kao što je Brehtova Malograđanska svadba, ili bi rado poslušali radijski snimak Džajine drame Trenutak sreće u izvođenju Zorana Radmilovića i Bore Todorovića. Uz nešto dobre volje od festivala posvećenog Džaji Čačak bi imao priliku da napravi svojevrsnu Nušićijadu.

Međutim, postavlja se pitanje da li ima dobre volje? Između nezainteresovanosti aktuelne vlasti i nezainteresovanosti malog mesta čini se da nema. Sam Džaja je u jednom intervjuu govorio o recepciji Ludaka, prve drame koju je napisao, režirao i u kojoj je igrao. Iako je drama izvan Čačka dobila mnoge nagrade u rodnom gradu niko nije obraćao pažnju na njega. Samo ga je jedan komšija zaustavio u hodniku sa naramkom drva i čestitao mu „nekakvu nagradu za koju je čuo“. Džaja je tada duhovito zaključio da čak i da dobije Nobelovu nagradu rodni grad bi to odbacio uz priče da je Nobel bio lud.

Čini se da je Džaja i ovog puta bio u pravu u svojoj disekciji i analizi društva, mada imamo priliku da ga barem jednom opovrgnemo pokazujući da Čačak ume da brine o svojim velikanima na dobrobit i razvoj lokalne kulturne scene.

M. M. Ćurčić