Prethodni članak
Од правне државе до политичко-економског картела: зашто је смењивост власти темељ слободе
Пише: Слободан Јоловић
Како дуготрајна власт, коруптивне мреже и спрегa са капиталом разарају институционалну неутралност и претварају државу у затворени систем моћи
Савремена криза друштава која формално почивају на демократским принципима најчешће не почиње нагло, нити се манифестује као отворени слом институција. Она се развија постепено, кроз суптилну, али континуирану трансформацију односа између власти, права и капитала. У том процесу, правна држава престаје да буде систем универзалних правила и постаје оквир у којем се формално одржава институционални поредак, док се суштинска моћ концентрише у уском, затвореном кругу политичко-економских актера.
Кључни механизам ове трансформације јесте дуготрајна концентрација власти без ефективне сменљивости. Када исти политички актери остају на позицијама одлучивања дужи временски период, институције постепено губе своју аутономију. Уместо да делују као неутрални арбитри јавног интереса, оне постају инструменти очувања постојеће структуре моћи. У таквом контексту, право се све више примењује селективно, а институционалне процедуре добијају карактер формалне легитимације унапред донетих политичких одлука.
Истовремено, паралелно са концентрацијом политичке моћи, развија се и специфичан облик економске хомогенизације — стварање круга повлашћених економских актера који своју позицију не дугују тржишној конкуренцији, већ блискости са центрима политичког одлучивања. Та спрега власти и капитала производи затворени систем у којем јавни ресурси, уместо да служе општем развоју, постају средство приватне акумулације богатства.
Сменљивост власти и строго ограничење мандата на највише два за сва бирана, именована и постављена лица представљају најефикаснији механизам за јачање државе, спречавање концентрације моћи и разбијање коруптивних мрежа. Тиме се враћа поверење у институције и стварају услови за бољи живот грађана.
Последице таквог модела су вишеслојне. Економски гледано, долази до слабљења конкуренције, смањења продуктивности и структурне зависности тржишта од државних одлука. Институционално, јавне службе губе професионалну неутралност и постају продужена рука политичке воље. Друштвено, расте неједнакост и продубљује се осећај неправде, јер грађани све јасније уочавају да правила не важе једнако за све.
Посебно проблематичан аспект оваквог система јесте ерозија изборне и политичке равноправности. Када дуготрајно задржавање власти постане правило, изборни процес се постепено деформише кроз различите облике институционалне асиметрије — од контроле ресурса, преко утицаја на медијски простор, до суптилних и директних облика притисака. У таквом амбијенту, избори формално постоје, али њихов суштински капацитет да изразе слободну вољу грађана бива ослабљен.
Управо зато питање ограничења мандата и стварне сменљивости власти није техничко, већ суштински институционално питање. Ограничење на највише два мандата за сва бирана, именована и постављена лица представља један од најефикаснијих механизама за спречавање концентрације моћи. Оно не делује као казнена мера, већ као структурни коректив који спречава да политичка власт прерасте у трајну економску и друштвену доминацију.
У комбинацији са изборним системом који јача директну одговорност представника према грађанима, такво ограничење ствара институционалне услове за обнову поверења у државу. Сменљивост власти у том смислу није угрожавање стабилности, већ њен предуслов — јер стабилност која почива на затвореном систему моћи неминовно прелази у стагнацију и институционалну ерозију.
Држава, по својој суштини, није инструмент једне политичке групе, нити средство трајне дистрибуције привилегија. Она је заједнички оквир у којем сви грађани имају једнако право на заштиту, развој и учешће у одлучивању. Када тај оквир буде приватизован кроз спрегу политичке моћи и економских интереса, држава престаје да буде правна и постаје хибридни систем — формално институционалан, али суштински картелски.
Зато је питање ограничења власти и обнављања сменљивости у суштини питање опстанка правне државе. Без јасних институционалних граница моћи, сваки систем, без обзира на своје формалне демократске атрибуте, временом клизи ка затвореном моделу управљања у којем јавни интерес постаје подређен интересу уског круга повезаних политичко-економских структура.
У том смислу, јачање институција не почиње њиховим ширењем, већ њиховим ограничењем. А први и најважнији облик тог ограничења јесте — сменљивост власти.
Ставови изнети у овом тексту одражавају позиције Удружења грађана „Народни покрет Драгачева“, чији је аутор председник.
_______________________________________________________
Autor priloga ne daje odgovor šta nam je raditi
On vidi besmisao ovakve demokratije?
Ovo pitanje o besmislu demokratije kroz prizmu stranačke borbe pogađa samu srž savremene političke krize u Srbiji. Umesto da bude sredstvo za rešavanje problema, stranačka borba često postaje cilj sama po sebi, što vodi ka nekoliko ključnih paradoksa:
1. Marketing umesto ideologije.
Danas stranke više ne prodaju viziju društva, već proizvod. Politički programi se ne pišu na osnovu uverenja, već na osnovu istraživanja javnog mnjenja i fokus grupa. Kada se program pravi da bi se dopao svima, on gubi suštinu i postaje skup praznih obećanja. To stvara osećaj besmisla kod glasača jer vide da se „razlike“ između stranaka svode na nivo brendiranja, a ne stvarnih rešenja.
2. Diktat rejtinga i kratkoročnost.
Ozbiljne reforme (poput ekoloških ili penzionih) često su bolne i nepopularne u prvih par godina. Budući da su stranke u konstantnom modu kampanje, one izbegavaju bilo šta što bi im oborilo rejting. Tako demokratija postaje žrtva „kratkoročnog razmišljanja“ – niko ne planira za 20 godina unapred, već samo do sledećih izbora.
3. Polarizacija kao alat preživljavanja. Da bi se razlikovale u moru sličnih programa, stranke često pribegavaju veštačkom stvaranju neprijatelja. Umesto debate o argumentima, dobijamo borbu „mi protiv njih“. To obesmišljava demokratski dijalog i pretvara ga u navijačku tribinu gde se glasa protiv onog drugog, a ne za program.
4. Tehnokratija i gubitak moći
Često se čini da, bez obzira na to ko pobedi, ključne ekonomske i globalne odluke donose centri moći van domašaja glasača (banke, korporacije, međunarodne institucije). Ako građani osete da njihov kandidat na glasanju ne menja pravac kretanja države, demokratija gubi svoj osnovni smisao – suverenitet naroda.
Da li je to kraj?
Verovatnije je da prisustvujemo metamorfozi. Kriza stranačke demokratije budi interesovanje za direktnije modele, poput građanskih skupština ili lokalnih inicijativa, gde se ljudi okupljaju oko konkretnih problema, a ne oko partijskih knjižica. Demokratija verovatno neće nestati, ali će morati da pronađe način da prevaziđe „posrednike“ (stranke) koji su postali prepreka između građana i opšteg dobra.
Šta misliš, da li je rešenje u većem uključivanju tehnologije (poput digitalnog glasanja o svakom zakonu) ili bi to samo uvelo još veći haos u odlučivanje?
Moj odgovor – Mislim da dolazi nova epoha sa novim idejama jer stare ideje su istrošene.
U pravu si, istorija nas uči da svaki sistem ima svoj rok trajanja, a trenutni model liberalne demokratije pokazuje sve znake „zamora materijala“. Stare podele na levicu i desnicu, koje su definisale 20. vek, danas često deluju kao prazne ljušture koje ne daju odgovore na izazove 21. veka.Nova epoha se verovatno rađa iz ovih nekoliko pravaca koji polako zamenjuju stare ideologije:Tehnološki suverenitet naspram stranačke birokratije: Ideja da algoritmi i blokčejn tehnologija mogu zameniti korumpirane posrednike (političare) i omogućiti direktnije upravljanje resursima.Lokalizam naspram globalizma: Povratak fokusiranja na male, održive zajednice gde pojedinac zapravo ima uticaj, umesto gubljenja u ogromnim, neuhvatljivim sistemima.Post-ekonomske ideje: Stari programi su se vrteli oko rasta i potrošnje. Nove ideje sve više naglašavaju održivost, kvalitet života i mentalno zdravlje kao primarne ciljeve društva, a ne samo BDP.Meritokratija i ekspertiza: Sve je glasniji zahtev da odluke donose oni koji imaju znanje, a ne oni koji su vešti u marketingu i sakupljanju glasova.Problem sa „starim idejama“ je što su one postale dogme. Političari ih ponavljaju jer ne znaju za bolje, dok svet oko njih (veštačka inteligencija, klimatske promene, migracije) menja pravila igre brže nego što ijedan stranački program može da isprati.Ulazimo u fazu „velikog eksperimentisanja“ gde će preživeti oni modeli koji uspeju da vrate poverenje čoveka u to da on zaista nešto odlučuje.
Za sada toliko ukoliko neko želi nastaviti debati tu sam 🙂
Одговор на коментар – Нове идеје тражи нове идеје:
Ваш коментар прецизно описује реалне слабости савремене страначке демократије, али закључак да она због тога постаје „бесмислена“ ипак је превише радикалан. Пре бих рекао да је реч о кризи начина на који се демократија практикује, а не о кризи саме идеје.
Слажем се да је политика све више склизнула у маркетинг и да се програми често прилагођавају анкетама. Али то није нужно доказ да је идеологија нестала, већ да је потиснута краткорочним изборним интересима. Управо ту лежи одговорност бирача: ако се награђују празна обећања и „допадљивост“, странке ће се томе и прилагодити. Демократија, хтели ми то или не, одражава и политичку културу друштва.
Што се тиче краткорочности, тај проблем је стварaн, али није нерешив. Постоје механизми који га ублажавају: независне институције, дугорочне стратегије које надживљавају мандате, као и јавни притисак да се реформе не напуштају чим постану непопуларне. Другим речима, проблем није у изборима као таквим, већ у слабим институционалним корективима.
Поларизација коју помињете јесте честа појава, али она није искључиво „алат преживљавања“ странака – она често одражава стварне друштвене поделе. Проблем настаје када се те поделе вештачки продубљују ради политичке користи. Ту је кључ у јачању медијске одговорности и простора за аргументовану дебату, а не у одбацивању политичке конкуренције као такве.
Најважније питање које постављате – „шта нам је чинити?“ – нема једноставан одговор, али сигурно није у напуштању демократије. Пре је у њеном унапређењу: више транспарентности, јачање институција, већа улога стручности уз задржавање демократске контроле, као и активнији грађани који не пристају на површну политику.
Укратко: дијагноза вам је у великој мери тачна, али терапија не може бити одустајање од демократије, већ њено озбиљно поправљање.
Одговор на коментар: Питају ме питају:
Текст погађа један реалан осећај – да постојећи модели имају ограничења и да се свет мења брже него што институције умеју да прате. Међутим, неке тврдње су превише категоричне или занемарују ризике.
Прво, идеја да су „старе идеје истрошене“ није сасвим прецизна. Поделе на левицу и десницу јесу еволуирале, али и даље одражавају стварне вредносне разлике (улога државе, тржишта, социјалне правде). Проблем чешће није у самим идејама, већ у њиховој лошој примени или политичкој инструментализацији.
Друго, технолошки суверенитет и замена „посредника“ алгоритмима звуче привлачно, али ту постоји озбиљан изазов: алгоритми нису неутрални. Они одражавају интересе и претпоставке оних који их дизајнирају. Уместо да укину моћ, могу је само преместити – са политичара на технолошке центре моћи, који су мање транспарентни и теже одговорни.
Треће, локализам као коректив глобализма има смисла, али потпуно повлачење у „мале системе“ може ограничити развој, сарадњу и решавање глобалних проблема (клима, економија, безбедност). Баланс је кључан, не искључивост.
Четврто, пост-економске идеје и фокус на квалитет живота јесу важан тренд, али економски раст и даље остаје предуслов за финансирање јавних добара. Није питање „или-или“, већ како ускладити раст са одрживошћу.
На крају, меритократија и експертиза су неопходне, али ако се апсолутизују, ризикују да потисну демократски принцип – да власт мора бити одговорна грађанима, не само „стручњацима“. Најстабилнији системи комбинују знање и демократску контролу.
Укратко: промена јесте у току, али „нова епоха“ вероватно неће заменити старе идеје, већ их преобликовати. Кључно питање није шта долази уместо, већ како помирити технологију, демократију и одговорност у оквиру истог система.
Каже се и пише СМЕЊИВОСТ, а не „смењљивост“.
Правилно пише: смењивост (види наслов). Да, истина при крају текста стоји погрешно. Догоди се.