Tamara Džamonja Ignjatović: Promene zavise od percepcije i akcije

Psihološka adaptacija na autoritarne prakse i pojava „nove normalnosti“ ključni su faktori koji utiču na mogućnost promene u Srbiji, poručila je profesorka Tamara Džamonja Ignjatović na panel diskusiji koju su organozopvali Grupa građana „ProBudimo Čačak“ i „ProGlas“ nedavno u Čačku, na temu:  „Mere za Dan posle – Da li je prekasno za spas Srbije?„.

Gojko Božović, Tamara Džamonja Ignjatović, Ivanka Popović, Miodrag Jovanović

Ona je odgovarajući na pitanje da postoji pretpostavka da su se građani Srbije već saživeli sa sistemom u kome žive, da su im visoka korupcija i kriminalizacija države postali stanje normalnog, te da su u tom smislu promenilo opšte psihološko stanje nacije pa se nameće pitanje da li postoji šansa da se, pežorativno rečeno, Srbi vrate na „fabričko podešavanje“, rekla sledeće:

– Da, to su obično pitanja za psihologa, a često smo pričali i već duže vremena se pominje ta fraza nova normalnost. Tačno je da se ljudi vremenom adaptiraju, zato što je to jedan od osnovnih mehanizama preživljavanja, da se stalno adaptirate na promene, da ne bi se pod tim promenama i pritiscima slomili. Koliko smo fleksibilniji, toliko smo i adaptibilniji. Međutim, to ne znači da ne možemo i da se suprotstavimo tom pritisku i da smanjimo ono što dovodi do pritiska, a ne samo da ga trpimo i isprobavamo našu fleksibilnost i trpeljivost. Mislim da je ključna promena koja se dogodila za svo ovo vreme, jer smo jako dugo, živeli u tom ubeđenju, prvo da nam nije dovoljno loše, da nam je dovoljno dobro da možemo ovako i dalje da guramo, i onda smo se kao ona žaba, koja je dobro poznata metafora, zapravo poluskuvali, a da nismo ni primetili, i normalizovali jedno takvo stanje. 

Percepcija oblikuje stvarnost

Profesorka Džamonja je naglasila da adaptacija nije kapitulacij, da se  ljudi zapravo navikavaju na pritiske kao mehanizam preživljavanja „ali to ne znači da se pritisku ne možemo suprotstaviti i umanjiti ga„.

– Ja bih opet iz psihološkog ugla, pošto nisam ni politikolog ni ekonomista da bih davala bilo kakve prognoze, rekla ono što sigurno znam kao psiholog, a to je da da se ljudi ponašaju ne u odnosu na to kakva je realnost, nego kako percipiraju realnost. I svoje ponašanje usmeravaju prema tome kakva uverenja imaju o toj realnosti, a ne kakva je ona zaista. I ako je naše uverenje da nam nema spasa, onda ćemo se tako i ponašati. Dakle, sve ćemo čekati da nam se plafon sruši na glavu, nebo da nam se sruši na glavu i jednostavno će se onda to zapravo i desiti, ali ne zato što su naše prognoze bile tačne, nego zato što smo u stvari pristali na jedan fenomen koji se zove samoispunjavajuće proročanstvo.Kada verujete u nešto, onda se i ponašate u skladu sa tim u šta verujete, i onda to i ostvarite.

Percepcija oblikuje stvarnost

Govorila je i o tome da li je kasno za spas Srbije.

– Nema mnogo koristi ako verujemo da smo bespomoćni, da je sve gotovo, da nam nema spasa, jer će nam se to zapravo i desiti. S druge strane, kad pogledamo unazad u istoriju, svi znamo da su ljudi preživljavali i spasavali se, iz mnogo gorih situacija. Sam 20. vek, pa završno i sa našim dešavanjima ovde 90-ih godina, uvek je negde krenulo iz tog razorenog društva u neki napredak, u neki oporavak i tako dalje. Nažalost, mi 90-tih nismo na najbolji način ni obradili ni oporavili se u dovoljnoj meri, ali prosto nam istorija govori da spasa uvek ima, i kada su neke situacije teže. E sad, pitanje je da li mi moramo da čekamo baš da nam bude gore da bi krenuli na bolje, ili možemo konačno u jednom trenutku da kažemo „Pa zašto bi sada dalje propadali, ili ćemo krenuti i napred dok još nismo došli do tog dna? Vrlo često se kaže: „Još nismo stigli do dna, pa dno je još mnogo dublje“ i tako dalje. Dakle, spasa nam ima, ali koliko ćemo čekati i koliko ćemo se oporavljati zavisi od nas. A što duže budemo čekali, duže ćemo se i oporavljati.

Nada zahteva akciju

– Spas ne dolazi samo zbog toga što mi kažemo: „Pa biće sve dobro“, jer to je jedan drugi fenomen u psihologiji. Naša nada ne dolazi kao posledica nekritičkog optimizma. Ljudi kažu: „Pa neće se to valjda meni desiti? A nešto će se već desiti. Ili ono uverenje „Mora da nećemo baš loše završiti“ a onda su se loše stvari, nažalost, dešavale. One za koje smo verovali da se stvarno nikada nama neće desiti. To je nekritički optimizam.

Nasuprot tome Džamonja je rekla da postoji aktivni i racionalni optimizam koji dolazi iz odlučnosti da se preduzmu akcije. Da se nešto radi da do promena dođe. Da se preduzmu akcije da se smanje rizici. Da se preduzmu akcije da se povećaju šanse za uspeh.

Obrazovanje i kultura su odbrana slobodne misli

Ukazala je na povezanost i značaj kulture i obrazovanja.

– Očigledno su obrazovanje i kultura jako bliski, jer su to izvori kritičke misli, izvori slobodnog duha, izvori onoga čega se ova vlast najviše plaši. I zato se i kultura i obrazovanje na svakom koraku urušavaju i devalviraju. Uništavaju postavljanjem nekvalitetnih kadrova, poslušnika. Obrazovanje je u stvari zalog za budućnost kulture, negovanje generacija da se takođe kritički misle, ne samo da znaju kako da, uh, naprave most koji se neće srušiti, i nadstrešnicu koja se neće srušiti, lekara koji će umeti da leči, nego i kritički da misle.

Obrazovanje je u stvari zalog za budućnost kulture, negovanje generacija da kritički misle, ne samo da znaju kako da naprave most koji se neće srušiti i nadstrešnicu koja se neće srušiti, da budu lekari koji će umeti da leče, nego i kritički da misle, navela je profesorka Džamonja Ignjatović.

– Obrazovanje i kultura su odbrana slobodne misli. Urušavanje obrazovnog i kulturnog sistema kroz postavljanje poslušnika podkopava kritičko mišljenje kojeg režim najviše plaši. Čini mi se da ova generacija mladih ljudi sada pokazuje, da ne pristaju na gotova rešenja, da ne pristaju na autoritete koje ne dovode u pitanje, jer mladi u ovom trenutku su ona generacija koja se rodila posle 2000. godine. Oni su nosioci ovog bunta, ove promene i ovog pokreta. Naučili su da kao misleći mladi ljudi mogu da postavljaju pitanja, da mogu da se ne slažu sa političkim ili drugim autoritetima. Zato nam je obrazovanje važno i zato je to ono što moramo da branimo na svaki način.

Mentalno zdravlje zavisi od društva

– Svetska zdravstvena organizacija zdravlje definiše kao fizičko, kao mentalno i kao socijalno zdravlje. Nema zdravlja bez mentalnog zdravlja. I znamo kada nam je mentalno zdravlje narušeno da trpi i fizičko zdravlje. I obrnuto, naravno. E sad, mentalno zdravlje nije odsustvo bolesti. Ono se ne definiše negativno. Ako nemamo neke jasne simptome i poremećaje, znači da smo zdravi. Ne. Mentalno zdravlje je neki pozitivan kvalitet. Kvalitet da ostvarujemo svoje potencijale, da se uspešno nosimo sa stresom, da produktivno radimo, da doprinosimo svojoj zajednici. Tako ga bar Svetska zdravstvena organizacija definiše. Međutim, ono što je jako važno je da razumemo da mentalno zdravlje ne dolazi iz biologije, nego dolazi iz društvenih faktora. Dakle, ako želimo da sačuvamo našu psihološku dobrobit, moramo da menjamo i uslove u kojima živimo.

Zdravlje nije samo odsustvo bolesti. Nažalost podaci koje smo dobili u proteklih nekoliko godina, pokazuju da svaka šesta osoba u Srbiji u ovom trenutku ispunjava kriterijume za neki mentalni poremećaj. Ne samo da je narušeno mentalno zdravlje, nego ima tegobe koje već dostižu stepen mentalnog poremećaja. Skoro 30% populacije ima značajne smetnje — rešavanje problema zahteva promenu društvenih uslova, ne samo lečenje posledica, navela je prof. Tamara Džamonja Ignjatović na panel diskusiji.

Društvo deluje na pojedinca i zato je važno da nije toksično. Kao što kada lečite pluća, nije dovoljno da operišete pluća ili da pijete lekove, nego morate da vazduh koji udišete pročistite. Slična stvar je i sa mentalnim zdravljem.

– Možda ćete i sami prepoznati da neki od vas imaju probleme sa spavanjem, probleme sa apetitom, da su nervozni, nezadovoljni, neraspoloženi, vrlo često bez razloga, impulsivni i tako dalje. Sve to govori da naše mentalno zdravlje nije savršeno i ne mora ni da bude savršeno, ali bar moramo da promenimo uslove, a ne samo da popravljamo posledice i da lečimo ljude od posledica.

Poruka za dalje

– Poruka za dalje: promena je izvodljiva, ali zahteva preuzimanje odgovornosti i konkretne akcije — ne pasivni optimizam, već organizovan, aktivistički pristup koji menja uslove života.

Džamonja je zaključila da je vreme za akciju sada, jer očekivanje „da će neko drugi uraditi“ vodi ka produženju krize, dok aktivan, racionalan optimizam i ulaganje u obrazovanje i mentalno zdravlje mogu ubrzati oporavak društva.

________________________________________________________