Velika je pukotina u društvu

Više niko ozbiljan ne negira diskriminaciju žena i ranjivih grupa, a ni onu koja je gotovo sistemska prepreka društva – po osnovu političkih ubeđenja, kaže Brankica Janković.

Doskorašnja poverenica za zaštitu ravnopravnosti (u dva mandata) u razgovoru za portal Nezavisnost ukazuje na promene u Srbiji.

Brankica Janković   Foto: N1

– Primećujem ogromnu promenu i veliku pukotinu u društvu. Sad mi početak prvog mandata izgleda kao zlatno doba iako sam tada već razumela koliko problema imamo. U tome se i ogleda najveći pomak što se diskriminacije tiče, jer smo otvorili gotovo sva pitanja i osvetlili probleme i više niko ozbiljan ne negira ni diskriminaciju žena, ni osoba sa invaliditetom, ni mladih ljudi, ni pripadnika romske najviše, a povremeno drugih nacionalnih manjina, kao ni onu diskriminaciju koja je postala gotovo usud i/ili sistemska prepreka našeg društva – po osnovu političkih ubeđenja i članstva u političkim organizacijama, jer ne treba zaboraviti da je i davanje prednosti diskriminacija.

Smatra da je najvažnije to što je diskriminacija rasvetljena i što je građani prijavljuju sve više. U međuvremenu je, rešen značajan broj slučajeva i otklonjene su neke sistemske prepreke za jednak zakonski tretman svih ljudi.

Povodom navike da se i posle deceniju i po postojanja institucije njen rad najčešće vezuju za rodnu ne/ravnopravnost, Janković da je to možda “i želja, svesna ili iz pukog neznanja“, da se funkcija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti marginalizuje – „kao to je nešto, ono tamo, za žene. Dakle nebitno.“

– Žene nisu nikakva manjina u društvu, već polovina znanja, rada i stvaralaštva, pa sam, logično, temu ravnopravnosti žena držala visoko na svojoj agendi. Uostalom, u ove dve grupe određene po polu spadaju sve ostale društvene grupe, a ne treba zaboraviti ni da je intersekcijska i višestruka diskriminacija vrlo prisutna. Ovaj koncept sam vrlo rado primenjivala u radu, ne kasneći za evropskim standardima, uvek svesna da smo mi deo evropske kulturne i političke zajednice.

Na primedbu da je i sama bila „praktično žrtva diskriminacije“, čak i od poslanika koji su dva puta glasali za njen izbor, Brankica Janković kaže da joj je „žao ljudi koji izgovaraju uvredljive, agresivne, nipodaštavajuće i vulgarne reči, smišljene s namerom da unize druga ljudska bića“.

Brankica Janković   Foto: MC-BG

– Često iza agresije i nasilja stoji preživljeno nasilje ili ponižavanje, ali to ne opravdava govor mržnje i uvrede. U politici su često ljudi prinuđeni da dele vreme i prostor sa ljudima sa kojima inače to ne bi činili. U tom smislu je vreme za redefinisanje uloge te profesije. I mislim da mi ulazimo u fazu političke zrelosti u kojoj će biti nedopustivo targetiranje institucija i očekivanja da su one tu zbog uskog kruga ljudi na vlasti, a ne zbog građana. Valjda će onda onakve reči biti apsolutno neprihvatljive, a mislim da zaslužuju veću pažnju u procesu korenitih reformi koje nas čekaju.

Janković smatra da u društvu ima i solidarnosti i upornosti za suprotstavljanje diskriminaciji, posebno u civilnom društvu, pa i akademskoj zajednici, te da „i poslovna zajednica pokazuje volju i u značajnoj meri poštuje principe ravnopravnosti i vodi inkluzivne radne politike“.

– Mehanizmi zaštite su takođe važni – ne zaboravite naše strateške parnice koje smo vodili i po kojima je postupao u krajnjoj instanci Vrhovni kasacioni sud, sa jasnom porukom u presudi koju bih kratko sažela – da je bilo kakvo nejednako postupanje prema ženi u vezi sa trudnoćom, porođajem i negom deteta diskriminacija. Sećate se i slučaja zaposlene koja je dobila otkaz jer se razbolela, gde je  sud, po našoj podnetoj tužbi, takođe, bio jasan – zabranjena je diskriminacija po osnovu zdravstvenog stanja i ne možete dobiti otkaz jer ste se razboleli, od teške bolesti u konkretnom slučaju. 

Navodi da i na političkom nivou, „deklarativno su svi za ravnopravnost žena“, ali da možda nije ni potrebno da kaže kako je u praksi, iako „imamo izuzetne žene i u vlasti i u opoziciji.“

Janković ukazuje da je diskriminacija najrasprostranjenija na tržištu rada, ali da je sve veća spremnost „da se prijavljuje, iako ne u potpunosti, zbog straha od odmazde, viktimizacije, gubitka posla i nemogućnosti nalaženja novog“.

– Sindikati moraju ojačati i sačuvati svoju izuzetno važnu ulogu u zaštiti prava radnika. Oni bolje od mene znaju šta sve valja učiniti u godinama pred nama, a ja imam veoma pozitivno iskustvo saradnje sa njima. Svedoci smo favorizovanja nekih sindikata koji su po volji poslodavaca, naročito u javnom sektoru. Imali smo u poslednje vreme značajniji broj pritužbi po ovom osnovu diskriminacije gde su podnosioci pritužbi ukazivali da se u privilegovani položaj se stavljaju zaposleni koji imaju člansku kartu određenog sindikata ili im se, suprotno tome, otežavao položaj zbog članstva u sindikatu – kazala je doskorašnja poverenica za ravnopravnost.

U tom kontekstu pomenula je slučaj „od pre više godina, u kome zaposlena biva kažnjena i premeštena sa radnog mesta laboranta na mesto čistačice“, samo zato što je njen muž bio predsednik sindikata. Podsetila je i na najsvežiji slučaj zbog koga je podnela predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o radnoj disciplini i pravilima ponašanja u Narodnom pozorištu. Ukazala je u predlogu da je uprava Pozorišta donošenjem tog akta prekoračila zakonska ovlašćenja i ograničila slobodu mišljenja i njegovog izražavanja.

___________________________________________________________