Slavna turska tekstilna industrija puca po šavovima

Sultan Bajazit II znao je šta radi kada je krajem 15. veka naredio izgradnju velikog Koza Hana, karavan-saraja (velike gostionice i skladišta za trgovce svilom i njihovu robu) u Bursi, tadašnjoj prestonici Osmanskog Carstva. Koza Han postao je glavno mesto okupljanja trgovaca, mesto gde se prodavala, skladištila i razmenjivala svila, a Bursa je postala središte  industrije svile Osmanskog Carstva.

Han i danas postoji. U njegovom dvorištu posetioci se goste alvom od krupice sa sladoledom, a galerije su prepune trgovina koje nude svilene marame. Međutim, sektor zbog kojeg je Han nastao, danas je u dubokoj krizi. Iako je Turska i dalje među najvećim svetskim dobavljačima tekstila, njen udeo na svetskom tržištu pao je ispod 3 %, što je najniže u više od tri decenije. Izvoz odeće iz Bangladeša i Vijetnama, nekih od najvećih konkurenata Turske, porastao je dvocifrenim stopama u prvoj polovini 2025. u poređenju s istim razdobljem prošle godine. Turski izvoz pao je za 6,9 %.

Izvoz opada već treću godinu zaredom; sa vrhunca od 22 milijarde dolara u 2022. na 17 milijardi koliko se predviđa ove godine, što iznosi pad od 23 %. Procenjuje se da je više od 310.000 radnika u tekstilnoj i modnoj industriji ostalo bez posla, a zatvorilo se oko 6.000 firmi. Stotine drugih preselile su se, većinom u Egipat.

Glavni razlog je opšte stanje turske ekonomije. Premda su ekstremno visoke kamatne stope i precenjena valuta snizile inflaciju, koja je pre tri godine bila blizu trocifrenih vrednosti, ona i dalje iznosi visokih 33 %. No ta kombinacija mera protiv inflacije je ujedno povećala troškove rada i proizvodnje, čime je ozbiljno narušena konkurentnost sektora. Od početka 2022. minimalna plata u Turskoj porasla je s 383 na 620 dolara, što je povećanje veće od 60 %. Izvoznici, koji su ranije profitirali od niskih kamata, sada su pod pritiskom. Turski proizvodi oduvek su bili skuplji od onih iz Kine ili Indije, kaže Mustafa Gültepe, predsednik Turske izvozne skupštine, ali su kvalitetom nadoknađivali razliku u ceni. Danas to više nije slučaj.

“Evropski kupci su nas birali i kad smo bili 15 ili 20 posto skuplji,” kaže Gültepe. “Ali ne i danas, kad je razlika 50 posto.”Zbog toga se strane narudžbe preusmeravaju u Aziju. Izvoz iz Kine u EU, koja je već najveći kineski kupac tekstila i odeće, skočio je za 20 % u prvoj polovini godine.

Tokom poslednje decenije delovi sektora oslanjali su se na radnu snagu migranata i izbeglica. Ali i tu se stvari menjaju. Procenjuje se da je između 250.000 i 400.000 Sirijaca, mnogi od njih potplaćeni, radilo u turskim radionicama i fabrikama. Medjutim, od završetka krvavog građanskog rata u Siriji i kolapsa Asadovog režima prošle godine, čak 20 % njih se vratilo kući, procenjuje Muzaffer Cevizli, direktor Giyimkenta, veleprodajnog centra u Turskoj.

Kriza nije bezazlena. Čak i kada Turska napokon uhvati ritam nakon godina inflacije i lošeg privrednog upravljanja, industriji će biti teško da se vrati na nekadašnje staze. Radna snaga postaje sve skuplja, ali istovremeno i sve ređa. Turske tekstilne kompanije imaju problema s pronalaskom radnika, čak i kada nude konkurentne plate, kaže Muzaffer Cevizli. “Razumljivo je da mladi danas radije biraju kancelarijski posao nego rad u fabrici,” dodaje.

Masovna proizvodnja možda će morati da postane stvar prošlosti, a fokus bi trebalo prebaciti na brendiranje, dizajn, brze isporuke i specijalizovane proizvode. Kako je nedavno rekao jedan izvor iz industrije: “Turska mora da prestane da pokušava da postane ‘Kina Evrope”.

Premeštanje proizvodnje u inostranstvo moglo bi takođe da bude jedno od rešenja. Neki od najpoznatijih turskih brendova, uključujući Eroğlu i LC Waikiki, već su deo proizvodnje preselili u Egipat. Moguće je da će i drugi morati da slede njihov primer. Sektor i dalje ima potencijal za oporavak i rast, ali prvo se morati ponovo osmisliti.

The Economist