Goran Babović Babo: Prvo svratim u Borac, pa potom idem kući

Danas delimo inspirativnu priču o čoveku  koji je uspešno prešao sa fudbala na košarku i ostavio trag u sportskom svetu. Upoznajte Gorana Babovića, poznatijeg kao Babo, čija je sportska karijera počela na fudbalskom terenu u Ivangradu, a završila na košarkaškom terenu u Beranama. Njegov sportski put počeo je u odbrani, ali suočen s izazovom da pronađe kopačke veličine 49, odlučio je da se posveti košarci.

Do juniorske selekcije igrao je fudbal, na odbrambenoj poziciji, u nekadašnjem Ivangradu. Potom je, u Beranama, pre podne trenirao fudbal, a u večernjim satima košarku.

“I tada je nastao problem sa kopačkama, za mene nije imao broj kopački 49. Neminovno je bilo da skroz pređem na košarku”, priča nam Babo.

I niste se pokajali jer je bilo udobnije, bez kiše, snega, blata…mada ste od svoje 12 godine trenirali fudbal?

“Nisam igrao na kiši i vetru, puno ugodnije. Da, sa 12 godina sam se obreo na velikom terenu, a roditelji to nisu ni znali, nije ih ni preterano zanimalo. Tek 1987. godine, kada je trebalo da dođem u Čačak, usledilo je pitanje oca: “Šta ćeš tamo”? I da, želim da pomenem košarkaškog trenera u Beranama Tiha Dragovića. Takođe, malo se zna da, kada se igrala košarka u Beranama, u Podgorici se nije igrala. Ne žele to da priznaju jer nisu ni znali za košarkašku loptu. Prva ozbiljna košarka igrala se u Ivangradu, a naš Žele je klub pobratim sa Beranama”.

Košarka je bila popularna, a Vi mladi, borbeni i dobre igre su bile zapažene?

“Da, Conja Koprivica me dočekao, a od igrača, Sajo, Zoki Radisavčević, Marko Ivanović, Dejan Tomić, Redžo, Joja, Rašo Marković, Čuri, Džoli, Tolja, Radičević…Velika konkurencija na mojoj poziciji, ali već u septembru su mnogi otišli. Praktično su nas Cibona i Arapović izbacili iz lige”.

U kakvom sećanju Vam je ostao Conja Koprivica?

“U, dobar trener, sjajan čovek koji je znao da prenese znanje, da motiviše, ukaže na greške. Igrala se dobra košarka”, zaključuje početni deo razgovora Goran Babović koji је, za Kablarnet.rs, puno toga interesantnog ispričao.

Koliko sezona ste odigrali za KK Borac?

“Pa do 1995. godine, znači, od 1987. do 95., osam sezona. Bio sam vezan za klub, prvo svratim u Borac pa potom idem kući. Bio sam i dve godine kapiten”.

Od saigrača i trenera koga izdvajate?

“Bilo je mnogo dobrih igrača…Čuri je igrao na visokom nivou, dobar čovek. Sa Džolijem sam se družio. Iz Partizana su došli Haris, Oliver, Mihajlovski…”.

Kakav je bio Brkić?

“Čudo od igrača, igrao je lagano, skočan, brz, ekspolozivan, sa sjajnim pregledom igre. Trenirali su me Conja, Ratko, Joja, Androić…Ima jedna anegdota, lepa. Pripreme su startovale 20. 08. svake godine. Dolazim u halu, trener je promenjen, silazim sa bedema, a on mi kaže JRT. Jedino što sam znao Jugoslovenska radio televizija, a Ratko mi kaže: “Joksić Ratko Tetreb”,  aha, ha, ha…Siti smo se ismejali i Lekić i ја”.

Kada smo kod ekonoma Lekića da se setimo još nekih ljudi. Rankovića i Radomira?

“Joj, to su dve legende. Može da priča ko šta hoće, ali Borac je klub. Kada sam došao shvatio sam da je institucija. Lekić mi je pokazao ekonomat gde nije igla imala gde da padne. Pita: “koje patike želiš”? Kako koje ćeš patike, za mene neverovatno. Dolazi Radomir i Ranković, plaćao račune, obilazi stanove, kome šta treba. Radomir nas je gledao uvek, i vikne:”Bateee, i ta utakmica je dobijena”. Kada je došao da pomaže Draganu Lekiću, imao sam najbolje patike, majice, šortseve…Dolazili su novi igrači i pitali: “Što Bbu najbolje patike?”. Radomir im kaže:”Kada dostignete njegov nivo, biće i za vas”.

Na kraju je tužno završio, išao je uz pomoć štaka?

“Da, deo noge bio mu je odsečen, ali je i takav dolazio na naše utakmice. Veran do kraja. A Ranković je bio stariji od Radomira, tu su odrasli, oko hale. Samo se razboleo  i otišao. Čika Rane je bio dobar”.

Ko je bio pomoćnik Conji Koprivici?

“Rokli Mišović, direktor kluba bio je Radmilo, a predsednici i članovi UO direktori AMS, Autoprevoza…viđeniji ljdi, direktori preduzeća”.

Da se setimo administrativnih radnika?

” Vesna, Rada, Zorica, Slađa, Vesna, Slađa, Cica, Nataša…”.

Koga još treba istaći u hali? Naravno, svako ima pravo na neko svoje viđenje i mišljenje.

“O Radmilu nema diskusije. Pred Radmilom se ustaje. Počinje liga, mi nemamo ni čarape. Bio je nešto bolestan,  ni plata, ni hrane ni opreme. Dolazi u halu: “Baboviću, kako je, ništa se ne sekirajte”. Posle treniga, Vesna zove da primimo plate. Uveče kompletna oprema je stigla. Jeste drugo vreme, ali nije svako mogao to da uradi.  Bio sam u Kragujevcu sa Radmilom, uh, kad je ušao, svi su  skočili da mu stegnu ruku”.

Žoc?

“Izlišno je bilo šta reći. Ne osećam se dovoljno kvalifikovanim da bilo šta kažem o Željku. Čovek je za naklon, u narednih 100 godina ga niko neće sustići. Ponavljam, samo naklon”.

Kićan?

“Institucija, nemam šta da dodam”.

Arso?

“Takav igrač se neće skoro roditi. Sa takvim mozgom, razmišljanjima, šutom, dovoljan je bio delić sekunde”.

Ko bi mogao još da se nađe uz pomenutu četvoricu?

“Darko Rajaković nije ostavio neki košarkи траг у Чачку. Ali šta je uradio u NBA ligi, ne sme da se zaboravi. Ima igrača koji su ostavili trag u Borcu. Mirko Drobnjak, toliko koševa, sezona, ostavio je život u Borcu. Zoki Radisavčević je dugo igrao, Čuri Vukosavljević… Malina je stigao do reprezentacije, igrao je u ozbiljnim klubovima, pomoćni trener u reprezentaciji. Aleksa, uvek. Pa Aca Nikolić, Laza Lečić…Reprezentacija je po mom mišljenju vrh uspeha”.

Goran Babović je posle Borca otišao u Makedoniju, današnju Severnu Makedoniju.

“Tek kada odeš iz Čačka vidiš neke relacije. U Strumici, Vojo Popović je bio pre mene, kažem, idemo negde na piće, kažu idemo kod direktora. Pitam, što tamo, pa mi tu sedimo. Elem, nije bilo bitno kako igraš košarku, bilo je bitno da si dobro sa tim direktorom i trenerom. Odradio sam tu i vratio se. Posle sam bio i u Kavadarcima, ali ne celu godinu jer nisu imali novca. Bili su korektni, rastali smo se baš u lepim odnosima”, nastavlja priču Babović.

Da li ste razmišljali o karijeri trenera?

“Ne. Počelo je sa školama sporta gde neko misli da ako je dao za članarinu da mu je dete najveći talenat.  Nisam želeo da dođem u situaciju da se sa nekim raspravljam. Bilo je ružno vreme, kakve su relacije”.

A Vaša deca?

“Ćerka je imala želju da igra, ali gledajući, na globalnom nivou, koliko se ceni ženski sport, nisam bio rad. Sećam se ŽKK Gradac, u moje vreme, kakvu ekipu su imali. Da ne nabrajam košarkašice, Čolović, Vulović, Komatina, Ljujić, Naumović, Jovanović…Sin je igrao, nije uspeo zbog mene jer nisam želeo da ćutim. Ono što mislim kažem. Jedan klub nije želeo da parafira ugovor jer je moj sin. Usledila je povreda, operacija, a mogao je da bude solidan klupski igrač”.

Kada ste poslednji put gledali Borac?

“Ne sećam se. Možda kada je Džoli bio trener, ispoštovao sam ga na tri meča…To je to”.

Publika nekad i sada?

“Pljaka je bio stručni savetnik u Borcu. Muta Nikolić mu kaže: “Sta ti pricas, dosao si u Čačak da budes savetnik. Samo slusaj (Popa) onog u ćošku što stoji. Nema sanse da pogresis”. Kada sam došao u Borac, u devet i u 18 sati treninzi, utakmice u 19.00 sati subotom. Ulazim na trening, skoro cela tribina ispunjena. Pitam Saja i pitam šta je ovo? “Koje sine, to je publika koja gleda trening!. Sve sam vam rekao”.

A fudbal? Da li ste gledali i kao bivši fudbaler?

“Mi subotom košarku, nedeljom u 13.00 fudbal. Svaki meč sam gledao. Pamtim igre Sulja, Cuna Gojkovića, Čakara…Kod nas su spavali Vujica, Bane Stojanović, uvek druženja, niko nije pio, pušio…Bili su sjajni igrači. I da, da pomenem Šula, Cviku, Milana Smiljanića, Bobana, Basaru, Tomaša, Mira Radoševića. Pa igrače za vreme saradnje sa FMP – om, koliko je tu bilo reprezentativaca”, zaključio je Babović.

Autor: Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

__________________________________________________________