Preživela sam trovanje ugljen-monoksidom i dobila drugu šansu

Piše: LENA MARKOVIĆ

Povodom 17 godina od trovanja ugljen-monoksidom odlučila sam da napišem ovaj tekst. Iako nije bilo jednostavno staviti sve na papir, želela sam da podelim svoje iskustvo uz poruku  da i pored neočekivane situacije život treba nastaviti. Možda sa nekim menjanjem navika, ali i sa drugačijim pogledom na život. Kao da sve počinje ispočetka. Treba vremena da se navikne na sve to.

Neki događaji promene život iz korena. Većina nas, svaki dan je obično potpuno identičan, rutinski, i ne slutimo da išta može da se promeni. Imamo svakodnevne aktivnosti, živimo život punim plućima. Nema prepreka, ograničenja. Bar ih ja ne vidim ili ne obraćam pažnju.

Idem u drugi razred gimnazije. U školi je sve kako treba. Za uskršnje praznike putujem u Pariz sa par drugara iz razreda. Vau, grad svetlosti Pariz. Popeti se na Ajfelov toranj, sve doživeti, videti uživo. Jedva čekam! Proleće u Parizu, uskoro će i april. Sve je ovo bilo pre te nedelje 22. marta.

Te nedelje sam išla na mladence. Dan je počeo kao svaki dan, ali se završio za malo tragično. Ne sećam se mnogo toga dana šta se sve izdešavalo. Postoje izvesne „rupe u pamćenju“ i nakon 15 godina. Učila sam biologiju, teget udžbenik sa zelenim slovima.

Ne znam koju sam lekciju čitala. Išla sam u crkvu. Posle sam se spremala, obukla sam crnu strukiranu košulju, stavila ljubičastu senku, taj dan zadnji put. Krenula sam na mladence. Vožnja taksijem je trajala dugo, tako se meni bar čini. Bilo je hladno, sa malo snega. Držala sam beli koverat u rukama, ne sećam se šta sam uradila sa njim. Ulaska u kafanu se ne sećam, kao da sam prespavala taj deo.

Dan je polako odmicao, sve je bilo u redu. Već od 18h više ništa nije bilo isto. Malo pre 18h rekla sam stricu: „idem do toaleta, evo ti moj telefon“. Otišla sam, i nisam izašla. Samo se sećam da sam došla do vrata, a onda je nastao prekid filma. Kada je stric primetio posle par minuta da me nema, pokucao je na vrata i zvao me, Leno, Leno, nisam se odazivala. Uspeo je da otvori vrata i video je moju levu ruku sa satom. Tu počinje panika, prvo me izvlače iz toaleta, prskaju sa vodom da dođem sebi. Ništa ne pomaže. Pozivaju hitnu pomoć. Tu kreće borba.

Doktorka iz hitne mi daje tri bensendina do odeljenja neurologije u opštoj bolnici. Ni na jedan nisam odreagovala. Kada su me doveli na neurologiju doktorka je rekla: „ovde nema šta da se radi, ustanovite smrt“. Doživela sam kliničku smrt! Doktorka koja je dežurala na neurologiji je rekla: „Sve radimo što smo učili na fakultetu, ovo je dete“. Spasila mi je život! Davali su mi kiseonik. Tada su ustanovili da sam imala trovanje ugljen monoksidom. Prebačena sam u Klinički centar u Kragujevac na odeljenje toksikologije. Posle sat vremena sam došla sebi. Dezorjentisana, ničega se ne sećam, vrtoglavica, bol u glavi.

Bilo je to akutno trovanje. Otrov je u celom organizmu, kažu lekari. Sledećeg dana me vraćaju u Milanovac na neurologiju. Ostajem tu još par dana. Nastupila je amnezija. Ne sećam se ničega, pitam po nekoliko puta. 15 dana nisam išla u školu. Nedelju dana po ceo dan glavobolja – otrov izlazi iz organizma. Nažalost, nema putovanja u Pariz. Moram da promenim život iz korena, za trista šezdeset stepeni. Polako se oporavljam. Sve ovo je bio veliki šok i stres za organizam. Za mene ništa više nije isto.  Život ide dalje, ne može da stane. Menjam navike, potrebno je da spavam 8 sati.

Posledice su ostale a neke će se vremenom ispoljiti. Neke od njih su da sam 2011. dobila reumu, reumatoidni artritis. Šok i stres su se ispoljili na zglobove. Sledi nova borba. Da, život se promenio. Sve to treba prihvatiti sa 17 godina.

Možda sam se baš zbog ovoga događaja odlučila za svoju profesiju. Biću psiholog. To je nekako prirodan sled stvari. Nakon trovanja, godinu dana nakon trovanja, napada panike, reuma…. Neki događaji ne mogu da se zaborave, koliko god da se trudimo i želimo. Život nije isti. Dosta se toga promenilo. Vremenom sam postala osnažena, a tu mi je dosta pomogla upravo psihologija.

Kada kažem otrovala sam se sa ugljen monoksidom, ne veruju. Da, ja. Možda se ne vidi na meni. Ima nešto što je u meni ostalo. 22. mart nije prošao, obeležio je moj život na neki način. Drugačija sam. Život je pun izazova i prepreka, ali i lepote i radosti. Zahvalna sam za drugu šansu. Čini mi se da danas sve gledam drugačije. Pored ovoliko negativnog, biće nešto pozitivno u martu. Sigurna sam!

Osobe sa invaliditetom zbog snega zarobljeni u kućama

Diskriminacija i ponižavanje u bolnici: Imaš li dečka, seksualne odnose, Vučić će ti naći posao (VIDEO)

Firme i dalje radije plaćaju penale nego što zapošljavaju osobe sa invaliditetom (VIDEO)